Nefi
Crkva Isusa Hrista (mormoni)
- Poruke
- 230
- Poena
- 18
Podučio nas je kako da volimo jedni druge i služimo jedni drugima
Nakon svojeg posta i susreta sa Sotonom Isus je počeo svoju javnu službu. Došao je na zemlju ne samo da umre za nas, već i da nas poduči kako da živimo. Podučio je da postoje dve velike zapovesti: prvo, da volimo Boga svim svojim srcem, umom i snagom; i drugo, da volimo druge kao što volimo sebe (Matej 22:36–39). Njegov je život bio primer toga kako trebamo poštovati ove dve zapovesti. Ako volimo Boga, verovaćemo mu i pokoravati mu se, kao što jeto i Isus činio. Ako volimo druge, pomagat ćemo im i služiti im po njihovoj potrebi.
Isus je proveo svoj život služeći drugima. Lečio ih je od bolesti. Činio je da slepi vide, gluvi da čuju, a hromi da hodaju. Jednom dok je isceljivao bolesne, postalo je kasno i narod je bio gladan. Umesto da ih pošalje kući, blagoslovio je pet hleba i dve ribe i čudesno je mogao nahraniti mnoštvo od 5000 ljudi. (Matej 14:14–21.) Podučavao je da kad god nađemo da su ljudi gladni, kad im je hladno, kad su goli ili usamljeni, trebamo im pomoći što bolje možemo. Kad pomažemo drugima, mi služimo Gospodu. (Matej 25:35–46.)
Isus je voleo druge svim svojim srcem. Često je njegovo srce bilo toliko puno milosti i saosećanja da je plakao. Voleo je malu decu, starce, ponizne, jednostavne ljude koji su imali veru u njega. Voleo je one koji su grešili, i s velikim saosećanjima ih je podučavao da se pokaju. Podučavao je: »Ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6).
Isus je voleo čak i one koji su grešili protiv njega i nisu se kajali. Na kraju svojeg života, kad je visio na krstu, molio se Ocu za vojnike koji su ga razapeli preklinjući: »Oče, oprosti im, jer ne znaju što čine!« (Luka 23:34) Podučavao je: »Ovo je zapovest moja: ljubite jedan drugoga kao što sam ja ljubio vas!« (Jovan 15:12)
On je organizirao jedinu istinitu Crkvu
Isus je želeo da se njegovo jevanđelje podučava ljudima širom sveta, pa je izabrao dvanaest apostola da svedoče o njemu. Oni su bili vođe njegove Crkve. Primili su vlast da deluju u njegovo ime i da čine dela koja su videli da on čini. Oni koji su primili vlast od njih takođe su mogli da podučavaju, da krste i obavljaju druge uredbe u njegovo ime. Posle njegove smrti oni su nastavili da čine njegovo delo sve dok ljudi nisu postali tako opaki da su pobili apostole.
On nas je otkupio od naših greha i spasio od smrti
Pred kraj svojeg smrtnog službeništva Isus se pripremao da prinese krajnju žrtvu za sve grehe ljudskog roda. Bio je osuđen na smrt zato što je posvedočio ljudima da je Sin Božji.
Noć pre svojeg raspeća Isus je otišao u vrt nazvan Getsemani. Uskoro je bio pritisnut dubokom žalošću i plakao je dok se molio. Isus »ode malo dalje, pade ničice te se pomoli: "Potom ode malo dalje, pade ničice pa poče da se moli govoreći: „Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali, neka ne bude moja volja, nego tvoja.” (Matej 26:39).
Isus je sam opisao u jednoj objavi zapisanoj u knjizi Učenje i Zaveti koliko je velika bila njegova patnja, govoreći da je uzrokovala da »[uzdrhti] od bola, i da [krvari] iz svake pore, i da [mu] trpi telo i duh« (UiZ 19:18). Trpe je »po telu«, uzimajući na sebe naše boli, bolesti, slabosti i grehe (Alma 7:10–13). Nijedna smrtna osoba ne može shvatiti koliko je velik bio ovaj teret. Nijedna druga osoba nije mogla pretrpeti takvu agoniju tela i duha. »On i siđe u donje krajeve… da u svemu i po svemu bude svetlo istinsko« (UiZ 88:6).
Ali njegova patnja još uvek nije bila gotova. Sledećeg je dana Isus bio pretučen, ponižen i popljuvan. Morao je nositi svoj vlastiti krst, i tad je bio podignut i pribijen na njega. Mučili su ga na jedan od najokrutnijih načina koji je čovjek ikada izmislio. Nakon patnje na krstu zavapio je u agoniji: »Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!« (Marko 15:34). U najtežem trenutku za Isusa Otac se povukao od njega, tako da bi Isus mogao dovršiti trpljenje kazne za grehe celog ljudskog roda da bi mogao imati potpunu pobedu nad silama greha i smrti.
Kad je Spasitelj spoznao da je Otac prihvatio njegovu žrtvu, povikao je jakim glasom: »Svršeno je!« (Jovan 19:30). »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj« (Luka 23:46). Sagnuo je glavu i dragovoljno dao svoj duh. Spasitelj je bio mrtav. Snažan zemljotres protresao je zemlju.
Neki su od prijatelja odneli njegovo telo u grobnicu, gde je ležalo do trećeg dana. Tokom toga vremena njegov je duh otišao i uspostavio misionarsko delo u tamnici duhova preminulih osoba koji su trebali da čuju jevanđelje, jer na zemlji nisu imali šansu da ga čuju.
"Pa i Hristos je jednom zauvek umro za grehe, pravednik za nepravednike, da bi vas doveo k Bogu, on koji je ubijen u telu, ali je oživljen Duhom, kojim je išao i propovedao duhovima u tamnici... (1. Petrova 3:18-20)
Trećega dana, u nedelju, vratio se u svoje telo i ponovno ga uzeo. Bio je prvi koji je nadvladao smrt. Proroštvo se ispunilo kako je "trebalo da vaskrsne iz mrtvih." (Jovan 20:9).
Ubrzo nakon svojeg vaskrsenja pokazao se mnogima i pokazao se drugim Izraelskim plemenima koji su odvedeni daleko. Ukazao se Nefijcima jednom Izrelskom ogranku iz plemena Josifa koji su pre više stotina godin bili odvedeni božjom rukom na Američki kontinent, gde je Isus uspostavio svoju Crkvu kod njih. Podučavao je narod i blagoslovio ga. Ovaj dirljiv izveštaj nalazi se u Mormonovoj knjizi.
Njegova je žrtva pokazala njegovu ljubav prema Ocu i prema nama.
Isus je podučavao: »Niko nema veće ljubavi od ove: položiti vlastiti život za svoje prijatelje. Vi ste moji prijatelji ako činite što vam zapovedim« (Jovan 15:13-14). On je svojevoljno i ponizno prošao kroz žalost Getsemanija i patnju na krstu tako da bismo mi mogli da primimo sve blagoslove plana spasenja. Da bismo primili te blagoslove, moramo doći k njemu, da se pokajemo za naše grehe i da ga volimo svim svojim srcem. On je rekao:
»Ovo je jevanđelje što vam ga dadoh. Dođoh na svet da činim volju Oca svoga, jer me Otac moj posla. A Otac me moj posla da budem podignut na krst, i pošto budem podignut na krst, da sve ljude privučem k sebi… da im se sudi za dela njihova. …
Dela, naime, koja videste da ja činim, činite i vi. … Kakvi, dakle, ljudi trebate biti? Zaista, kažem vam, onakvi kao što sam ja« (3. Nefi 27:13-15, 21, 27)
Nakon svojeg posta i susreta sa Sotonom Isus je počeo svoju javnu službu. Došao je na zemlju ne samo da umre za nas, već i da nas poduči kako da živimo. Podučio je da postoje dve velike zapovesti: prvo, da volimo Boga svim svojim srcem, umom i snagom; i drugo, da volimo druge kao što volimo sebe (Matej 22:36–39). Njegov je život bio primer toga kako trebamo poštovati ove dve zapovesti. Ako volimo Boga, verovaćemo mu i pokoravati mu se, kao što jeto i Isus činio. Ako volimo druge, pomagat ćemo im i služiti im po njihovoj potrebi.
Isus je proveo svoj život služeći drugima. Lečio ih je od bolesti. Činio je da slepi vide, gluvi da čuju, a hromi da hodaju. Jednom dok je isceljivao bolesne, postalo je kasno i narod je bio gladan. Umesto da ih pošalje kući, blagoslovio je pet hleba i dve ribe i čudesno je mogao nahraniti mnoštvo od 5000 ljudi. (Matej 14:14–21.) Podučavao je da kad god nađemo da su ljudi gladni, kad im je hladno, kad su goli ili usamljeni, trebamo im pomoći što bolje možemo. Kad pomažemo drugima, mi služimo Gospodu. (Matej 25:35–46.)
Isus je voleo druge svim svojim srcem. Često je njegovo srce bilo toliko puno milosti i saosećanja da je plakao. Voleo je malu decu, starce, ponizne, jednostavne ljude koji su imali veru u njega. Voleo je one koji su grešili, i s velikim saosećanjima ih je podučavao da se pokaju. Podučavao je: »Ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6).
Isus je voleo čak i one koji su grešili protiv njega i nisu se kajali. Na kraju svojeg života, kad je visio na krstu, molio se Ocu za vojnike koji su ga razapeli preklinjući: »Oče, oprosti im, jer ne znaju što čine!« (Luka 23:34) Podučavao je: »Ovo je zapovest moja: ljubite jedan drugoga kao što sam ja ljubio vas!« (Jovan 15:12)
On je organizirao jedinu istinitu Crkvu
Isus je želeo da se njegovo jevanđelje podučava ljudima širom sveta, pa je izabrao dvanaest apostola da svedoče o njemu. Oni su bili vođe njegove Crkve. Primili su vlast da deluju u njegovo ime i da čine dela koja su videli da on čini. Oni koji su primili vlast od njih takođe su mogli da podučavaju, da krste i obavljaju druge uredbe u njegovo ime. Posle njegove smrti oni su nastavili da čine njegovo delo sve dok ljudi nisu postali tako opaki da su pobili apostole.
On nas je otkupio od naših greha i spasio od smrti
Pred kraj svojeg smrtnog službeništva Isus se pripremao da prinese krajnju žrtvu za sve grehe ljudskog roda. Bio je osuđen na smrt zato što je posvedočio ljudima da je Sin Božji.
Noć pre svojeg raspeća Isus je otišao u vrt nazvan Getsemani. Uskoro je bio pritisnut dubokom žalošću i plakao je dok se molio. Isus »ode malo dalje, pade ničice te se pomoli: "Potom ode malo dalje, pade ničice pa poče da se moli govoreći: „Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali, neka ne bude moja volja, nego tvoja.” (Matej 26:39).
Isus je sam opisao u jednoj objavi zapisanoj u knjizi Učenje i Zaveti koliko je velika bila njegova patnja, govoreći da je uzrokovala da »[uzdrhti] od bola, i da [krvari] iz svake pore, i da [mu] trpi telo i duh« (UiZ 19:18). Trpe je »po telu«, uzimajući na sebe naše boli, bolesti, slabosti i grehe (Alma 7:10–13). Nijedna smrtna osoba ne može shvatiti koliko je velik bio ovaj teret. Nijedna druga osoba nije mogla pretrpeti takvu agoniju tela i duha. »On i siđe u donje krajeve… da u svemu i po svemu bude svetlo istinsko« (UiZ 88:6).
Ali njegova patnja još uvek nije bila gotova. Sledećeg je dana Isus bio pretučen, ponižen i popljuvan. Morao je nositi svoj vlastiti krst, i tad je bio podignut i pribijen na njega. Mučili su ga na jedan od najokrutnijih načina koji je čovjek ikada izmislio. Nakon patnje na krstu zavapio je u agoniji: »Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!« (Marko 15:34). U najtežem trenutku za Isusa Otac se povukao od njega, tako da bi Isus mogao dovršiti trpljenje kazne za grehe celog ljudskog roda da bi mogao imati potpunu pobedu nad silama greha i smrti.
Kad je Spasitelj spoznao da je Otac prihvatio njegovu žrtvu, povikao je jakim glasom: »Svršeno je!« (Jovan 19:30). »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj« (Luka 23:46). Sagnuo je glavu i dragovoljno dao svoj duh. Spasitelj je bio mrtav. Snažan zemljotres protresao je zemlju.
Neki su od prijatelja odneli njegovo telo u grobnicu, gde je ležalo do trećeg dana. Tokom toga vremena njegov je duh otišao i uspostavio misionarsko delo u tamnici duhova preminulih osoba koji su trebali da čuju jevanđelje, jer na zemlji nisu imali šansu da ga čuju.
"Pa i Hristos je jednom zauvek umro za grehe, pravednik za nepravednike, da bi vas doveo k Bogu, on koji je ubijen u telu, ali je oživljen Duhom, kojim je išao i propovedao duhovima u tamnici... (1. Petrova 3:18-20)
Trećega dana, u nedelju, vratio se u svoje telo i ponovno ga uzeo. Bio je prvi koji je nadvladao smrt. Proroštvo se ispunilo kako je "trebalo da vaskrsne iz mrtvih." (Jovan 20:9).
Ubrzo nakon svojeg vaskrsenja pokazao se mnogima i pokazao se drugim Izraelskim plemenima koji su odvedeni daleko. Ukazao se Nefijcima jednom Izrelskom ogranku iz plemena Josifa koji su pre više stotina godin bili odvedeni božjom rukom na Američki kontinent, gde je Isus uspostavio svoju Crkvu kod njih. Podučavao je narod i blagoslovio ga. Ovaj dirljiv izveštaj nalazi se u Mormonovoj knjizi.
Njegova je žrtva pokazala njegovu ljubav prema Ocu i prema nama.
Isus je podučavao: »Niko nema veće ljubavi od ove: položiti vlastiti život za svoje prijatelje. Vi ste moji prijatelji ako činite što vam zapovedim« (Jovan 15:13-14). On je svojevoljno i ponizno prošao kroz žalost Getsemanija i patnju na krstu tako da bismo mi mogli da primimo sve blagoslove plana spasenja. Da bismo primili te blagoslove, moramo doći k njemu, da se pokajemo za naše grehe i da ga volimo svim svojim srcem. On je rekao:
»Ovo je jevanđelje što vam ga dadoh. Dođoh na svet da činim volju Oca svoga, jer me Otac moj posla. A Otac me moj posla da budem podignut na krst, i pošto budem podignut na krst, da sve ljude privučem k sebi… da im se sudi za dela njihova. …
Dela, naime, koja videste da ja činim, činite i vi. … Kakvi, dakle, ljudi trebate biti? Zaista, kažem vam, onakvi kao što sam ja« (3. Nefi 27:13-15, 21, 27)