- Poruke
- 775
- Reakcijski bodovi
- 32
- Bodovi
- 28
Džozef Smit je nekoliko dana posle Njegove vizije od Boga Oca i Isusa Hrista, našao u društvu nekog metodističkog propovednika, koji je bio veoma aktivan u spomenutim religioznim nemirima, i razgovarajući sa njim na temu religije, iskoristio je priliku da ga obavesti o viziji koju je imao. Bio je veoma začuđen njegovim ponašanjem. Ne samo da je olako shvatio njegovo saopštenje, nego je sa velikim prezirom rekao da je to od đavola, da danas uopšte nema vizija niti objava, da je sve to prestalo sa apostolima i da ih nikada više neće biti.
Uskoro je, međutim, otkrio da je njegova priča probudila velike predrasude među verskim učiteljima protiv njega i to je bio uzrok velikog progona koji se stalno pojačavao. I mada je bio nepoznat dečak, od samo četrnaest, petnaest godina, a njegove životne okolnosti takve da nije bio od naročotog značaja svetu, ipak su ga ljudi na visokom položaju primećivali u toj meri da su javno mišljenje okretali protiv njega, i podsticali žestok progon. I to je bilo zajedničko za sve verske zajednice, sve su se ujedinile u progonu.
Tada, i često posle toga, nametalo mu se ozbiljno razmišljanje kako je veoma čudno da se neugledan dečak, koji je tek napunio četrnaest godina, i uz to osuđen da svojim svakodnevnim radom zarađuje bednu zaradu, smatra osobom tolike važnosti da privlači pažnju velikih i najpoznatijih verskih zajednica tog vremena, i to tako da kod njih budi duh najžešćeg progonstva i ponižavanja. Ali čudno ili ne, tako je bilo, i to ga je veoma žalostilo.
Ipak, činjenica je da je imao viziju. Od tada se, mislio je, osećao kao Pavle kada se branio pred carem Agripom i podnosio izveštaj o viziji koju je imao kada je ugledao svetlo i čuo glas. Malo ih je bilo tada koju su mu poverovali. Neki su govorili da je nepošten, neki da je lud, pa su ga ismejavali i ponižavali. Ali sve to nije uništilo stvarnost njegove vizije. Imao je viziju, znao je da je imao, i sav progon pod nebom nije mogao da to promeni.
Tako je bilo i sa Džozefom. Zaista je video svetlo i usred te svetlosti video je dve Osobe, i one su mu zaista govorile. I mada su ga mrzeli i progonili zbog toga što je rekao da je imao viziju, ipak je to bila istina. I dok su ga proganjali, ponižavali i lažno govorili svakakve zle reči protiv njega što je tako govorio, u svom srcu je bio podstaknut da kaže: „Zašto me progone zbog istine? Zaista sam imao viziju i ko sam ja da bih se Bogu opirao, ili zašto svet misli da će me primorati da poreknem ono što sam zaista video? Jer imao sam viziju, i znam to i znam da Bog to zna, i ne mogu to poreći niti se usuđujem da to učinim; na kraju, znam da bih čineći tako uvredio Boga i bio osuđen.”
S obzirom na svet verskih zajednica, njegov duh se zadovoljio time da nema obavezu da se priključi ni jednoj od njih, već da ostane kako jeste, dok ne bude dalje usmeren. Uverio se da je Jakovljevo svedočanstvo istinito, da čovek može, ako mu nedostaje mudrost, da traži od Boga i dobije, bez prekorevanja.
Uskoro je, međutim, otkrio da je njegova priča probudila velike predrasude među verskim učiteljima protiv njega i to je bio uzrok velikog progona koji se stalno pojačavao. I mada je bio nepoznat dečak, od samo četrnaest, petnaest godina, a njegove životne okolnosti takve da nije bio od naročotog značaja svetu, ipak su ga ljudi na visokom položaju primećivali u toj meri da su javno mišljenje okretali protiv njega, i podsticali žestok progon. I to je bilo zajedničko za sve verske zajednice, sve su se ujedinile u progonu.
Tada, i često posle toga, nametalo mu se ozbiljno razmišljanje kako je veoma čudno da se neugledan dečak, koji je tek napunio četrnaest godina, i uz to osuđen da svojim svakodnevnim radom zarađuje bednu zaradu, smatra osobom tolike važnosti da privlači pažnju velikih i najpoznatijih verskih zajednica tog vremena, i to tako da kod njih budi duh najžešćeg progonstva i ponižavanja. Ali čudno ili ne, tako je bilo, i to ga je veoma žalostilo.
Ipak, činjenica je da je imao viziju. Od tada se, mislio je, osećao kao Pavle kada se branio pred carem Agripom i podnosio izveštaj o viziji koju je imao kada je ugledao svetlo i čuo glas. Malo ih je bilo tada koju su mu poverovali. Neki su govorili da je nepošten, neki da je lud, pa su ga ismejavali i ponižavali. Ali sve to nije uništilo stvarnost njegove vizije. Imao je viziju, znao je da je imao, i sav progon pod nebom nije mogao da to promeni.
Tako je bilo i sa Džozefom. Zaista je video svetlo i usred te svetlosti video je dve Osobe, i one su mu zaista govorile. I mada su ga mrzeli i progonili zbog toga što je rekao da je imao viziju, ipak je to bila istina. I dok su ga proganjali, ponižavali i lažno govorili svakakve zle reči protiv njega što je tako govorio, u svom srcu je bio podstaknut da kaže: „Zašto me progone zbog istine? Zaista sam imao viziju i ko sam ja da bih se Bogu opirao, ili zašto svet misli da će me primorati da poreknem ono što sam zaista video? Jer imao sam viziju, i znam to i znam da Bog to zna, i ne mogu to poreći niti se usuđujem da to učinim; na kraju, znam da bih čineći tako uvredio Boga i bio osuđen.”
S obzirom na svet verskih zajednica, njegov duh se zadovoljio time da nema obavezu da se priključi ni jednoj od njih, već da ostane kako jeste, dok ne bude dalje usmeren. Uverio se da je Jakovljevo svedočanstvo istinito, da čovek može, ako mu nedostaje mudrost, da traži od Boga i dobije, bez prekorevanja.
