Učenja Crkve Isusa Hrista svetca poslednjih dana - Dan šabata

Učenja Crkve Isusa Hrista svetca poslednjih dana -

Dan šabata

Značenje dana šabata

„Ne zaboravite da svetkujete dan šabata“ (Izlazak 20:8; videti takođe UiZ 68:29). Reč Šabat potiče od jevrejske reči koja znači odmor. Pre vaskrsenja Isusa Hrista, šabat je označavao Božji dan odmora nakon što je završio Stvaranje. To je bio znak saveza između Boga i njegovog naroda. U knjizi Postanka čitamo da je Bog stvorio nebo i zemlju u šest vremenskih perioda, koje je nazvao danima: „I sedmog dana završi Bog delo svoje koje je učinio. I sedmog dana počinu od svih poslova svojih. I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga“ (Postanje 2:2-3). Danas dan šabata takođe obeležava vaskrsenje Isusa Hrista. Subota je bila sedmi dan. To je sveti dan koji nam je Bog odredio da se odmorimo od svakodnevnih poslova i da mu se poklonimo.

Svrha dana šabata

Isus je poučavao da je dan šabata određen za našu korist (videti Marko 2:27). Svrha dana šabata je da nam da određeni dan u nedelji u koji ćemo svoje misli i postupke usmeriti ka Bogu. To nije samo dan za odmor od posla. To je sveti dan koji treba provesti u obožavanju i odanosti. Dok se odmaramo od naših uobičajenih svakodnevnih aktivnosti, naš um je slobodan da pažljivo razmisli o duhovnim stvarima. Tog dana treba da obnovimo naše saveze sa Gospodom i da nahranimo svoje duše onim što je od Duha.

Istorija subotnjeg dana

Bog je posvetio sedmi dan kao šabat na početku stvaranja zemlje (videti Postanak 2:2–3). Od najranijih vremena, tradicija svetog sedmog dana je sačuvana među raznim narodima na zemlji. Bog je obnovio zapovest o ovom danu Izraelcima, rekavši: „Ne zaboravite da svetkujete šabat“ (Izlazak 20:8). Održavanje šabata je takođe bio znak da su Izraelci bili njegov narod saveza (videti Izlazak 31:12–13, 16; Isaija 56:1–8; Jeremija 17:19–27). Međutim, neke jevrejske vođe su stvorile mnoga nepotrebna pravila o danu šabata. Oni su određivali koliko čovek treba da hoda, koje čvorove može da veže i tako dalje. Kada su se izvesne jevrejske vođe usprotivile Isusu Hristu da leči bolesne ljude na šabat, Isus ih je podsetio da je dan šabata stvoren za dobrobit čoveka. Nefijski marod koji opisuje Mormonova knjiga su takođe svetkovali šabat u skladu sa zapovestima (videti Jar 1:5). U današnje vreme Gospod je ponovio svoju zapovest da treba da pamtimo dan šabata i da ga svetujemo (videti UIZ 68:29).

Gospodnji dan

Sve do svog vaskrsenja, Isus Hrist i njegovi učenici su sedmi dan slavili kao šabat. Posle njegovog vaskrsenja, nedelja je bila posvećena kao dan Gospodnji u znak sećanja na njegovo vaskrsenje tog dana (videti Dela apostolska 20:7; 1. Korinćanima 16:2). Od tog vremena pa nadalje, njegovi sledbenici su prvi dan u nedelji posmatrali kao svoj šabat. U oba slučaja bilo je šest dana za rad i jedan za odmor i bogosluženje. Gospod nam je dao direktnu zapovest objavljenu Džozefu Smitu da takođe poštujemo prvi dan nedelje, Gospodnji dan, kao naš dan šabata (videti UiZ 59:12).

Svetkovanje šabata

Gospod prvo traži od nas da svetkujemo dan šabata. U otkrivenju datom Džozefu Smitu 1831. godine, Gospod je zapovedio svecima da idu u dom molitve, prinesu i uzmu pričest, odmore se od svojih trudova i obožavaju Svevišnjega (videti UiZ 59:9–12). Drugo, traži od nas da se odmorimo od svakodnevnih poslova. To znači da ne radimo nikakav posao koji bi nas sprečio da se potpuno posvetimo duhovnim stvarima. Gospod je rekao Izrailjcima: „Onda nemojte raditi: ni vi, ni sin vaš, ni kćer vaša, ni sluga vaš, ni sluškinja vaša, ni stoka vaša“ (Izl 20:10). Naši proroci su nam govorili da tog dana ne idemo u kupovinu, lov, pecanje, sportske događaje ili učestvovanje u sličnim aktivnostima. Međutim, upozoreni smo i da ne svetkujemo dan šabata samo tako što ne radimo ništa, nego šabat zahteva konstruktivne misli i akcije. Šta možemo da radimo kada je šabat? Prorok Isaija je predložio da se odvratimo od sopstvenih zadovoljstava i nazovemo „Ako Šabat nazoveš radošću, Jehovi slavnim danom, i ako ga budeš slavio umesto da ideš svojim putevima....” “ (Isaija 58:13). Moramo da razmišljamo o pravednim stvarima koje možemo učiniti na šabat. Na primer, dan šabata možemo da svetkujemo posećujući crkvene sastanke; čitanje svetih pisma i reči naših nadahnutih apostola i proroka; posećivanje bolesnih, starih i onih koje volimo; slušanje duhovne muzike i pevanje pesama; moleći se Ocu Nebeskom sa pohvalom i blagodarenjem; vršenje službe u Crkvi; pričanje priča koje podstiču veru, svedočenje i deljenje duhovnih iskustava sa drugima; pisanje pisama onima koje volimo; post sa svrhom; i provođenje vremena sa porodicom. Kada odlučujemo koje su druge aktivnosti prikladne za subotnji dan, možemo se zapitati: Da li će me to podići i inspirisati? Da li to pokazuje poštovanje prema Gospodu? Da li to usmerava moje misli prema njemu? Ponekad postoje periodi kada moramo da radimo na dan šabata. Kad god je to moguće, treba da to izbegavamo, ali ako je apsolutno neophodno, ipak treba da zadržimo duh dana šabata u našim srcima koliko god je to moguće.

Blagoslovi za svetkovanje šabata

Ako poštujemo dan šabata, moći ćemo da primimo velike duhovne i vremenske blagoslove. Gospod je rekao da ćemo biti puni radosti ako budemo svetkovali dan šabata sa zahvalnošću i radosnim srcem. On je obećao: „Sve što je na zemlji vaše je... bilo za hranu ili za odeću, bilo za kuće ili za pašnjake, ili kao voćnjake, ili kao bašte, ili kao vinograde. Da, sve što niče iz zemlje, u svoje vreme, napravljeno je na korist i upotrebu čoveku, i da oku ugađa i raduje srce. Da, za hranu i odeću, za ukus i miris, da ojačamo telo i razveselimo dušu“ (UiZ 59:16-19).

Hvala vam na vašem komentaru. Slažem se sa vam da nije dovoljno samo verovati u Hrista površinski, bez dela vere. Mislim da je vera nešto aktivno a ne pasivno i zato sam ubeđen da je "vera bez dela" mrtva, iako nas ne spašavaju dela neko su znak naše duboke vere u Hrista. Drugim rečima, delima iskazujemo našu veru da bi bili na kraju milošći spaseni.

Prvo kada shvatimo da je Isus Hrist stvoritelj svega i da je On Jehova Bog starog zaveta, onda nam ne pada teško da pretpostavimo da je tako nešto moguće. Jer On je bio zapovedio, jer je odmorio sedmog dana, da svetkujemo sedmidan. Ali isto tako je i On zapovedio, da novi šabat bude u prvi dan nedelje radi toga jer je On otkupio čovečanstvo i omogućio vaskrsenje u prvi dan nedelje. Ipak nećemo naći tu zapovest zapisanu u novom zavetu, nego nalazimo samo da je ta praksa bila proširena među apostolima u prvom veku. Pošto su apostoli praktikovali sastanak da "prelome hleb", kao sećanje na Hristovu žtrtvu. “A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb.” (Dela 20:7) idemo od pretpostavke daim je to tako zapoveđenoili objavljeno.

"I uzevši hleb dade hvalu, i prelomivši ga dade imgovoreći: Ovo jetelo mojekoje sedaje zavas; ovo činite zamoj spomen." (Luka 22:15–19)

Pričest se odnosi na obred uzimanja hleba i vina u spomen na Hristovu pomirbenu žrtvu. IZLOMLJEN HLEB predstavlja Njegovo slomljeno telo; vino predstavlja krv koju je prolio da izvrši pomirenje za naše grehe. Taj dan je nazvan kao "dan Gospodnji"

“U dan Gospodnji padoh u zanos i čuh kako se iza mene ori jak glas …” (Otk 1:10)

Dalje apostol Pavle piše da su skupljali priloge na prvi dan nedelje što opisuje praksu sakupljanja u prvi dan nedelje. “A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem.” (1 Kor 16:1-2)

Dalje, mi verujemo, da je Džozef Smit razmišljao kako je pravilno držanje Šabata. On je u vezi toga dobio otkrivenje 7. avgusta 1831. god. Ta objava je poznata kao odsek 59 knjige Učenje i Zaveti i opisuje ovo otkrivenje kao „uputstvo svecima kako da se drže Šabata i kako da poste i da se mole.“

"I da možeš potpunije držati se neukaljanim od sveta, idi u dom molitve i prinosi pričesti svoje na sveti dan moj. Jer zaista je ovo dan određen da se odmoriš od svojih dela i da se posvetiš Svevišnjemu.Ipak, prinosićeš zavete svoje u pravednosti svakoga dana i svakog trenutka. Ali zapamti da na ovaj, GOSPODNJI DAN, prinosiš prinose i pričesti Svevišnjemu, priznavajući svoje grehe svojoj braći i pred Gospodom. I toga dana nećeš raditi ništa drugo, samo pripremaj hranu svoju u prostoti srca da tvoj post bude savršen, ili, drugim rečima, da tvoja radost bude potpuna." (UiZ 59:9-13)

Objavljeno mu je da je: DAN GOSPODNJI prvi dana Nedelje. Dan kada je Isus ustao iz mrtvih.

Mi verujemo da je Bog to tako objavio, pored toga je ta praksa bila proširena i praktikovana za vreme apostola

Praksa prvog dana u nedelji kao "dana gospodnjeg" i novog šabata je bila početa kao praksa još za vreme apostola, to dokazuje novi zavet:

“U dan Gospodnji padoh u zanos i čuh kako se iza mene ori jak glas …” (Otkrivenje 1:10).

Posle Vaskrsnuća Isusa i njegovog odlazka, apostoli se sastaju u nedelju, da lome hleb. Izlomljen hleb je deo pričesti ili Gospodnje večere, predstavlja Njegovo slomljeno telo za grehe sveta.

“A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb..” (Dela 20:7)

...i da sakupljaju milostinju, što potvrđuje da su se svu bili sakupili na taj dan.

“A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem.” (1 Kor 16:1-2)

Za ovo postoje i drugi svedoci a to su crkveni očevi, koji su o tome pisali stotinama godina pre Konstantina i 1. Nikejskog sabora 325. godine.

„Kada se okupite na DAN GOSPODNJI, prelomite hlebi izkažite hvalu, ali da ste prethodno izpovedali vaše grehe, da bi vaša žrtva bila čista." (Didahe oko 80 g.)

„Radi toga slavimo prvi dan u radosti, na kome je Isus ustao od mrtvih, a posle toga se nama objavio i na Nebo otišao" (Poslanica Varnave, Aleksandrija, oko 100g.)

"Oni bi se okupili na jedan određeni dan pre izlaska sunca kakobi pevaliHrista kao svog boga raznom pesmom [...] Posle toga su se razdvojili i kasnije ponovo sjedinili da jedu hranu [...]" (Plini, Mali Azija (oko 110g.)

"U danu nazvanom po Suncu (Nedelja), bilo je okupljanjesvih koji žive u gradovima ili na selu na jednom zajedničkom mestu. Zapisi apostola i pisma proroka se čitaju kao što dozvoljava vreme. Kada se čitalac zaustavi, vođa Crkve daje govor u kome on opomenjuje i zahteva da prate i slušaju ove lepe primere i učenja. Onda svi ustanu zajedno i pošalju njihove molitve prema Nebu, za sebe [...] i za sve ljude širom sveta, da možemo biti dostojni [...] takođe biti dobri [...] ljudi i obdržavanju zapovesti da dobije tako večno spasenje. Nakon što završimo molitve, pozdravljamo jedni druge poljupcem. Onda vođi braće donesu hleb i čašu sa mešavinom vode i vina. On to uzima, šalje hvalu i pohvale Ocu svimu u ime Sina i Svetog Duha i daje dugu zahvalnost za taj dar. Kada se završi molitvama i zahvalnicama, svi prisutni ljudi se pridruže, govoreći, Amen. Nakon što je vođa Crkve izvršio zahvalnicu i usredsredio se na sve ljude, đakoni, kako ih zovu, služe svima koji su prisutni zahvaljujući blagoslovljenom hlebu i vinu pomešanom sa vodom i odnošenje onim koji su bili odsutni" (Justin mučenik, Rim, prva Apologija, oko 150 g.)

“Jer ako još živimo po jevrejskomZakonu, obznanjujemo da nismoprimili milost. Ako su dakle, oni koji su otkupljeni od negdašnjih propisa, došli do nove nade, više ne obdržavajusubotu, već žive u svetkovanjuDana Gospodnjeg, u kojem jei naš život blagoslovljen po njemu i njegovojsmrti.” (Sv. Ignacije Antiohijski 107g.)

Tu piše jasno zašto su se tada sastali i to da uzmu Hleb i vino na spomen na Hristovu žrtvu, tada nisu ništa radili. “A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb...” (Dela 20:7)

“A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem.” (1 Kor 16:1-2)

Znači što su Jevreji radili u Subotu radili su oni u nedelju. Ta prakasa se proširila osim što su neki hriscani jevrejskog porekla slavili i subotu i nedelju.

To dokazuju i istorijski zapisi:

Barnaba jedan od Isusovih sedamdeset učenika piše izneđu 70. i 100. godine:
"Napokon veli ustima: "Ne podnosim vaše mlađake ni subote" (Iz 1,13). Vidite kako govori: nisu mi drage sadašnje subote već ona koju sam učinio. Na nju ću, sve privevši odmoru, učiniti početak prvog dana, to jest početak drugoga sveta.
Stoga u veselju provodimo prvi dan nedelje na koji je i Isus vaskrsnuo od mrtvih i, očitovavši se, uzašao na nebesa." (Poslanica Varnave, 15:8-9)

Ignacije Antiohijski (umro 107. god.) kaže: “Oni koji su živeli po starom uređenju došli su do nove nade i ne slave više Šabat u subotu, nego u nedjelju, dan kad je naš život bio uzidgnut u vis po Hristu i njegovoj smrti”.

Didache, spis iz prvog veka kaže: “U nedjelju u dan Gospodnji saberite se da lomite hleb i da zahvaljujete, nakon što ispovedite svoje grehe, da bi vaša žrtva bila čista”.

Iz istog tog vremena potiče i tekst rimskog upravitelja Plinija Mlađeg koji piše caru Trajanu 112. godine: “… tvrde kako se sva njihova krivica sastojala u tome što su se redovito sastajali jednog određenog dana, pre zore, da bi pevali zajedno pesme Hristu…”. Prema gore navedenom, taj “određeni dan” bila je nedjelja.

Justin Mučenik (živio od 100. do 165. godine) daje nam najstariji opis nedeljnog bogosluženja: “A u dan zvan dan sunca (nedelja) drži se zajednički sastanak svih, bilo da borave u gradu ili na selu… U dan sunca dolazimo svi na zajednički sastanak jer je to prvi dan, kad Bog pokrenu mrak i pratvar te stvori svet, a Isus Hrist istoga dana ustade od mrtvih…”

Zanimljivi su takođe i tzv “mučenici nedelje”, njih 49 hrišćana, koji su mučeni i ubijeni 304. godine jer se nisu hteli odreći da Šabat slave u prvi dan Nedelje, na Dan Gospodnji. Sveštenik Saturnij tada kaže: “Mi moramo slaviti dan Gospodnji. To je naš zakon”.

Ignacije Antiohijski (živio od 98. do 117. godine) kaže: “Jer ako još uvek verujemo u judaizam, mi priznajemo da nismo primili Božju milost.”

Slično govori i Barnaba iz Aleksandrije (oko 135. godine).
Euzebije Cezarejski (263.-339 godina) izričito kaže: “Dok su Jevreji verni Mojsiju žrtvovali pashalno janje jednom godišnje… mi, ljudi Novog saveza slavimo našu Pashu svake nedelje”, a na drugom mestu kaže: “Sve ono što je bilo propisano za Šabat, mi smo preneli na dan Gospodnji, kao autoritativniji, nadmoćniji, uzvišeniji od Jevrejskog Šabata” i time svedoči da je poštovanje Šabata nedeljom kao Dana Gospodnjeg bila već praksa.