- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
KRŠTENJE MALE DECE
Krajem drugog veka pojavilo se lažno učenje iskonskog greha, odnosno učenje da su sva ljudska bića rođena već ukaljana Adamovim grehom. Jednom prihvaćena, ova doktrina je dovela do pogrešne prakse krštenja novorođenčadi, ne zbog njihovih sopstvenih greha, jer se pretpostavljalo da su nevini, već zbog nasleđenog greha od Adama. Mormonova knjiga se pobliže bavi ovim pitanjem. Gospod objašnjava da mala deca ne mogu počiniti greh, „zato je u meni [Hristu] prokletstvo na Adama [takozvani prvobitni greh] uzeto od njih“ (Moroni 8:8). Prorok Mormon nastavlja da objašnjava: „ A onaj koji kaže da maloj deci treba krštenje poriče milost Hristovu i nizašta ne drži pomirenje Njegovo i moć otkupljenja Njegovog.“ (Moroni 8:20). Drugim rečima, krštenje novorođenčadi je pogrešno jer se deca rađaju čista zbog Hristovog pomirenja. Pored toga, Biblija jasno objašnjava da moramo primiti reč Božju (videti Dela 2:41), verovati u Hrista (videti Dela 2:37; 8:37) i pokajati se (videti Matej 3:8; Dela 2: 38) pre nego što se krstimo. Malo dete ne može učiniti ništa od toga. Neki reformatori su priznali da krštenje novorođenčadi nije nastalo od Hrista ili njegovih apostola. Martin Luter je napisao: „Iz Pisma se ne može dokazati da je krštenje novorođenčadi pokrenuo Hristos ili da su započeli rani hrišćani.“ Meno Simons (1496-1561), anabaptista, napisao je: „U svemu ne nalazimo ni reč Svetog pisma kojim je Hristos odredio krštenje novorođenčadi, ili da su ga Njegovi apostoli poučavali ili praktikovali, mi kažemo i s pravom ispovedamo da je krštenje dece ljudska izmišljotina, ljudsko mišljenje, izopačenje uredbe Hristove.“
KRŠTENJE BEZ VLASTI I AUTORITETA
Mnogi krštavaju bez vlasti i direktnog autoriteta od Boga i tvrde da je iskrenost ili teološki naziv dovoljan za izvršenje ovog božanskog čina. Mormonova knjiga razbija ovu zabludu. Jasno stavlja do znanja da osoba mora imati svešteničku vlast da krsti jer je Bog, Bog reda.
Kao što je Spasitelj dao vlast svojim Dvanaestorici apostola u Starom svetu (vidi Matej 10:1), tako je i On dao ovlašćenje svojim Dvanaestorici učenika u Novom svetu, kao i „moć da krste“ (vidi 3. Nefi 11:22; 3 Nefi 11:25 12:1) Ovaj sveštenički autoritet se daje polaganjem ruku onima koji su pozvani od Boga (videti Alma 6:1). U Jevrejima čitamo: „Niko ne uzima svijevoljno ovu čast, nego biva pozvan kao Aron“ (Jevrejima 5:4).
Važnost posedovanja vlasti i autoriteta za krštenje objašnjena je u jednoj priči o kralju Limhiju, iz Mormonove knjige, i njegovom narodu; čuli su jevanđelje i želeli da se krste, "ali nije bilo nikoga u zemlji koji je imao vlast od Boga" (Mosija 21:33). Imajte na umu da glavni kriterijum nije bila iskrenost, već autoritet. Mormonova knjiga prenosi šta su ovi vernici učinili: „Želeli su da se krste kao dokaz i svedočanstvo da su spremni da služe Bogu svim svojim srcem; ali su odložili datum njihovog krštenja za kasnije.“ (Mosija 21:35 ). Kasnije ih je krstio Alma, Božji prorok koji je imao autoritet da krsti (vidi Mosija 25: 17-18; vidi takođe Mosiju 18:13).
Stav izražen u Mormonovoj knjizi u skladu je sa ranohrišćanskom Crkvom (videti Dela 19:1-6, 13-17; Jevrejima 5:4).
Klarus od Maskule, jedan biskup iz trećeg veka, govorio je o jereticima koji su krštavali u Isusovo ime bez ovlašćenja: „I tako jeretici koji nemaju autoritet spolja niti u Crkvi Hristovoj ne mogu nikoga krstiti svojim krštenjem“. (The Ante-Nicene Fathers 5:572)
ZAVET KRŠTENJA
Mnogi hrišćani koji su kršteni imaju malo znanja o zavetima sklopljenim na krštenju. Ne samo da nam Mormonova knjiga kaže da kada smo kršteni „za svedočanstvo da uđe u zavet da ćeš Mu služiti dok ne umreš u pogledu na smrtno telo.“ (Mosija 18:13), već i opisuje prirodu ovog zaveta: "Da, (ste) voljni da tugujete sa onima koji tuguju, da, i tešite one kojima je uteha potrebna i stojite kao svedoci Božji u svim vremenima i u svemu, i na svim mestima gde ćete možda biti, i to do smrti, da bi vas Bog mogao otkupiti i pribrojati onima od prvog vaskrsenja, da možete imati večni život.“ (Mosija 18:9).
Uvažena Enciklopedija ranog hrišćanstva govori o određenim „sakramentima“, kao što je krštenje, kao „transakciji kojom se dotična osoba i božanstvo vezuju zajedno u svetu obavezu.“ Zatim se nastavlja i dodaje da su rani hrišćanski pisci kao što su „ Tertulijan, Kiprijan i Arnobije [verovali] su da je krštenje obaveza i [zavet] koji vezuje krštenog za Hrista u vernosti do smrti, i da je ispovedanje vere uslov zakletve."
KAKO PRIMITI SVETOG DUHA?
Mnogi hrišćani veruju da dar Duha Svetoga dolazi automatski nakon krštenja ili nakon ispovedanja vere, bez potrebe za fizičkim delovanjem polaganja ruku. Ali, Mormonova knjiga ispravlja te greške u vezi sa načinom na koji je Duh Sveti primljen. Gospod je rekao: „Imaćete moć da date Svetog Duha onima na koje položite ruke“ (Moroni 2:2).
Učenje polaganja ruku kako se uči u Mormonovoj knjizi u skladu je sa Biblijom. Na primer, Petar i Jovan su položili ruke na novokrštenog „i primili su Duha Svetoga“ (Dela apostolska 8:17). Pavle je takođe „položio ruke na [one] koje je krstio, i„ Sveti Duh je sišao na njih“ (Dela 19:6).
Rani hrišćanski pisci učili su slične stvari. Tertulijan je napisao: „Sledeće [nakon krštenja] ruke su položene na nas, a Duh Sveti je pozvan i dat kao blagoslov na lica sklona da prime Svetog Duha." (The Writings of Tertullian, 3:22) Ciprijan je bio dodatni svedok ove uredbe: „Jer, u ime istog Hrista, nisu li ruke položene posle krštenja osobe da prime Svetog Duha?." (The Ante-Nicene Fathers 5:387). Čak je i Durant, priznati svetski istoričar, priznao da je to bila uobičajena praksa ranih hrišćana: „Očigledno je da je praksa prvih hrišćana bila davanje polaganja ruku nakon krštenja, pri čemu je sveštenik ili apostol pozvao Svetog Duha na vernika.“ (Durant, Ceaser and Christ, S 600)
Krajem drugog veka pojavilo se lažno učenje iskonskog greha, odnosno učenje da su sva ljudska bića rođena već ukaljana Adamovim grehom. Jednom prihvaćena, ova doktrina je dovela do pogrešne prakse krštenja novorođenčadi, ne zbog njihovih sopstvenih greha, jer se pretpostavljalo da su nevini, već zbog nasleđenog greha od Adama. Mormonova knjiga se pobliže bavi ovim pitanjem. Gospod objašnjava da mala deca ne mogu počiniti greh, „zato je u meni [Hristu] prokletstvo na Adama [takozvani prvobitni greh] uzeto od njih“ (Moroni 8:8). Prorok Mormon nastavlja da objašnjava: „ A onaj koji kaže da maloj deci treba krštenje poriče milost Hristovu i nizašta ne drži pomirenje Njegovo i moć otkupljenja Njegovog.“ (Moroni 8:20). Drugim rečima, krštenje novorođenčadi je pogrešno jer se deca rađaju čista zbog Hristovog pomirenja. Pored toga, Biblija jasno objašnjava da moramo primiti reč Božju (videti Dela 2:41), verovati u Hrista (videti Dela 2:37; 8:37) i pokajati se (videti Matej 3:8; Dela 2: 38) pre nego što se krstimo. Malo dete ne može učiniti ništa od toga. Neki reformatori su priznali da krštenje novorođenčadi nije nastalo od Hrista ili njegovih apostola. Martin Luter je napisao: „Iz Pisma se ne može dokazati da je krštenje novorođenčadi pokrenuo Hristos ili da su započeli rani hrišćani.“ Meno Simons (1496-1561), anabaptista, napisao je: „U svemu ne nalazimo ni reč Svetog pisma kojim je Hristos odredio krštenje novorođenčadi, ili da su ga Njegovi apostoli poučavali ili praktikovali, mi kažemo i s pravom ispovedamo da je krštenje dece ljudska izmišljotina, ljudsko mišljenje, izopačenje uredbe Hristove.“
KRŠTENJE BEZ VLASTI I AUTORITETA
Mnogi krštavaju bez vlasti i direktnog autoriteta od Boga i tvrde da je iskrenost ili teološki naziv dovoljan za izvršenje ovog božanskog čina. Mormonova knjiga razbija ovu zabludu. Jasno stavlja do znanja da osoba mora imati svešteničku vlast da krsti jer je Bog, Bog reda.
Kao što je Spasitelj dao vlast svojim Dvanaestorici apostola u Starom svetu (vidi Matej 10:1), tako je i On dao ovlašćenje svojim Dvanaestorici učenika u Novom svetu, kao i „moć da krste“ (vidi 3. Nefi 11:22; 3 Nefi 11:25 12:1) Ovaj sveštenički autoritet se daje polaganjem ruku onima koji su pozvani od Boga (videti Alma 6:1). U Jevrejima čitamo: „Niko ne uzima svijevoljno ovu čast, nego biva pozvan kao Aron“ (Jevrejima 5:4).
Važnost posedovanja vlasti i autoriteta za krštenje objašnjena je u jednoj priči o kralju Limhiju, iz Mormonove knjige, i njegovom narodu; čuli su jevanđelje i želeli da se krste, "ali nije bilo nikoga u zemlji koji je imao vlast od Boga" (Mosija 21:33). Imajte na umu da glavni kriterijum nije bila iskrenost, već autoritet. Mormonova knjiga prenosi šta su ovi vernici učinili: „Želeli su da se krste kao dokaz i svedočanstvo da su spremni da služe Bogu svim svojim srcem; ali su odložili datum njihovog krštenja za kasnije.“ (Mosija 21:35 ). Kasnije ih je krstio Alma, Božji prorok koji je imao autoritet da krsti (vidi Mosija 25: 17-18; vidi takođe Mosiju 18:13).
Stav izražen u Mormonovoj knjizi u skladu je sa ranohrišćanskom Crkvom (videti Dela 19:1-6, 13-17; Jevrejima 5:4).
Klarus od Maskule, jedan biskup iz trećeg veka, govorio je o jereticima koji su krštavali u Isusovo ime bez ovlašćenja: „I tako jeretici koji nemaju autoritet spolja niti u Crkvi Hristovoj ne mogu nikoga krstiti svojim krštenjem“. (The Ante-Nicene Fathers 5:572)
ZAVET KRŠTENJA
Mnogi hrišćani koji su kršteni imaju malo znanja o zavetima sklopljenim na krštenju. Ne samo da nam Mormonova knjiga kaže da kada smo kršteni „za svedočanstvo da uđe u zavet da ćeš Mu služiti dok ne umreš u pogledu na smrtno telo.“ (Mosija 18:13), već i opisuje prirodu ovog zaveta: "Da, (ste) voljni da tugujete sa onima koji tuguju, da, i tešite one kojima je uteha potrebna i stojite kao svedoci Božji u svim vremenima i u svemu, i na svim mestima gde ćete možda biti, i to do smrti, da bi vas Bog mogao otkupiti i pribrojati onima od prvog vaskrsenja, da možete imati večni život.“ (Mosija 18:9).
Uvažena Enciklopedija ranog hrišćanstva govori o određenim „sakramentima“, kao što je krštenje, kao „transakciji kojom se dotična osoba i božanstvo vezuju zajedno u svetu obavezu.“ Zatim se nastavlja i dodaje da su rani hrišćanski pisci kao što su „ Tertulijan, Kiprijan i Arnobije [verovali] su da je krštenje obaveza i [zavet] koji vezuje krštenog za Hrista u vernosti do smrti, i da je ispovedanje vere uslov zakletve."
KAKO PRIMITI SVETOG DUHA?
Mnogi hrišćani veruju da dar Duha Svetoga dolazi automatski nakon krštenja ili nakon ispovedanja vere, bez potrebe za fizičkim delovanjem polaganja ruku. Ali, Mormonova knjiga ispravlja te greške u vezi sa načinom na koji je Duh Sveti primljen. Gospod je rekao: „Imaćete moć da date Svetog Duha onima na koje položite ruke“ (Moroni 2:2).
Učenje polaganja ruku kako se uči u Mormonovoj knjizi u skladu je sa Biblijom. Na primer, Petar i Jovan su položili ruke na novokrštenog „i primili su Duha Svetoga“ (Dela apostolska 8:17). Pavle je takođe „položio ruke na [one] koje je krstio, i„ Sveti Duh je sišao na njih“ (Dela 19:6).
Rani hrišćanski pisci učili su slične stvari. Tertulijan je napisao: „Sledeće [nakon krštenja] ruke su položene na nas, a Duh Sveti je pozvan i dat kao blagoslov na lica sklona da prime Svetog Duha." (The Writings of Tertullian, 3:22) Ciprijan je bio dodatni svedok ove uredbe: „Jer, u ime istog Hrista, nisu li ruke položene posle krštenja osobe da prime Svetog Duha?." (The Ante-Nicene Fathers 5:387). Čak je i Durant, priznati svetski istoričar, priznao da je to bila uobičajena praksa ranih hrišćana: „Očigledno je da je praksa prvih hrišćana bila davanje polaganja ruku nakon krštenja, pri čemu je sveštenik ili apostol pozvao Svetog Duha na vernika.“ (Durant, Ceaser and Christ, S 600)
Zadnje uređeno od strane moderatora: