- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Šta Otkrivenje 22:18–19 zaista znači
„Svedočim svakom ko čuje reči proroštva ove knjige: Ako neko nešto doda ovome, Bog će njemu dodati zla koja su zapisana u ovoj knjizi. A ako neko oduzme nešto od reči koje su u knjizi ovog proroštva, Bog će mu oduzeti njegov deo iz knjige života, i od grada svetog, i od onoga što je zapisano u ovoj knjizi.“ (Otkrivenje 22:18–19)
Mnogi hrišćani se pitaju: Da li Biblija kaže sve?
Za mnoge hrišćane koji veruju u Bibliju, Biblija je potpuna, savršena Božja reč. Neki ukazuju na poslednje stihove Otkrivenja, koji kažu da ništa ne treba dodavati niti oduzimati. Dakle, da li se time kaže da je Biblija potpuna — i da neće biti daljih spisa ili otkrovenja?
Ovo tumačenje je široko rasprostranjeno, ali se zasniva na pogrešnom shvatanju. Stihovi u Otkrivenju 22:18–19 ne odnose se na celu Bibliju, već na samu knjigu Otkrivenja — i to je dobro dokumentovano i istorijski i tekstualno.
Šta zapravo znači Otkrivenje 22:18–19?
Poruka je ozbiljna: svako ko dodaje ili oduzima suočiće se sa ozbiljnim posledicama. Pa ipak, ovo upozorenje dolazi na kraju jedne knjige — Knjige Otkrivenja — a ne na kraju „završenog“ Novog zaveta ili kompletne Biblije kakvu danas poznajemo.
U vreme kada je Otkrivenje napisano (verovatno između 60. i 95. godine nove ere), Biblija je bila daleko od završetka . Mnogi spisi Novog zaveta, poput Jovanovih poslanica, napisani su nakon toga. Da je Otkrivenje 22:18–19 označilo kraj celog kanona, ove knjige uopšte ne bi bile uključene.
Kako je nastala Biblija?
Biblija koju danas poznajemo – sa Starim i Novim zavetom u fiksnom redosledu – rezultat je vekovnog procesa. U prvim vekovima posle Hrista, Sveto pismo je postojalo samo kao pojedinačni svici ili rukopisi koji su se prenosili unutar zajednica. Ideja da Otkrivenje čini „ključni kamen“ Biblije je stoga kasniji razvoj, rezultat trenutnog formata knjige – a ne stvarnosti tog vremena.
Tek u 3. veku postao je uobičajen takozvani kodeks (rukopis), koji je mogao da poveže nekoliko spisa zajedno. Pre toga, jednostavno je bilo nemoguće zamisliti „kanonski zaključak“ u obliku koji danas poznajemo.
Razni biblijski redosledi i dodatni spisi
Redosled biblijskih knjiga nije bio jednoobrazan u crkvi u to vreme. Kodeks Klaromontanus (5./6. vek), na primer, sadrži sve knjige Novog zaveta, kao i druge spise kao što su:
· Poslanica Varnave
· pastir Hermas
· Apokalipsa Petra
· Apostolske priče
Drugi rukopisi, kao što su Sinajski kodeks i Aleksandrijski kodeks, takođe dodaju dodatne spise — neke posle Otkrivenja. Da je Otkrivenje 22:18–19 označilo pravi „kraj“ Svetog pisma, ovaj raspored bi bio nelogičan.
Upozorenje u Otkrivenju nije jedinstveno
Takve formulacije – tj. kletve i zaštitni stihovi protiv izmene svetih tekstova – mogu se pronaći više puta u Bibliji i u mnogim verskim ili pravnim dokumentima iz antike.
Na primer, Mojsije kaže u Ponovljenim zakonima 4:2 :
„Ne smete ništa dodavati niti oduzimati od onoga što vas obavezujem…“
Sličan odlomak u Aristejevom pismu (§§ 310–311), ranom jevrejskom delu o prevodu Septuaginte, zvuči ovako: Prokletstvo se izriče protiv svih koji „dodaju, izostavljaju ili menjaju bilo šta“.
Značenje ovih upozorenja bilo je jasno: U doba kada su tekstovi prepisivani ručno, originalni oblik je morao biti zaštićen — od ljudske greške ili namerne izmene. Ali niko ih nije shvatio kao opštu zabranu daljeg otkrivanja.
Da li je Biblija potpuna? Pitanje sa mnogo odgovora
27 knjiga Novog zaveta nisu proglašene obavezujućim kanonom sve do 367. godine nove ere od strane Atanasija Aleksandrijskog. Ali čak i tada, postojale su razlike u biblijskom obimu :
· Katolička i pravoslavna crkva priznaju brojne apokrife kao kanonske.
· Etiopska pravoslavna crkva takođe uključuje Knjigu Enoha u svoj kanon.
· Martin Luter je doveo u pitanje kanoničnost same Poslanice Jakovljeve, Jevrejima, Judine poslanice i Otkrivenja. Zadržao ih je u svojoj Bibliji, ali ih je stavio na marginu .
Ove razlike jasno pokazuju da je ideja „jednoobraznog, zatvorenog kanona“ kasnija konstrukcija , a ne originalna praksa hrišćanstva.
Da li nam Bog i danas govori?
Sama Biblija pokazuje da Bog više puta govori kroz proroke. Svaki prorok - od Mojsija do Pavla - donosio je novo otkrovenje koje je dopunjavalo, a ne zamenjivalo, prethodno otkrivenu Reč. To je bio živi proces božanske komunikacije sa čovečanstvom.
Činjenica je da je skoro svaki prorok Starog i Novog zaveta dodao svete spise onima koje su primili njegovi prethodnici.
Teolog [*] N. T. Rajt ističe da se Biblija ne predstavlja kao konačni autoritet, već ukazuje na Isusa Hrista , koji kaže:
„Dana mi je sva vlast na nebu i na zemlji.“ ( Matej 28:18 )
Ako je Bog govorio ranije, zašto bi danas prestao?
Da li danas još uvek postoje sveti spisi?
Kao članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, verujemo da Bog nastavlja da govori kroz žive proroke . Ovo otkrovenje ne protivreči Bibliji, već je u skladu sa njenom tradicijom .
Pored Biblije, prepoznajemo i druge spise:
· Mormonova knjiga, još jedan svedočanstvo o Isusu Hristu
· Učenje i zaveti, sa oobjavama za naše vreme
· Dragoceni biser, sa vrednim tekstovima ranijih objava
· Dalje reči proroka i apostola
Ovi spisi nas pozivaju da sledimo Hrista, da produbimo svoj odnos sa Bogom i da razaznamo njegovu volju za naše vreme.
Poziv na lični ispit
Možda vam je ova ideja nova. Možda vam je rečeno da je Biblija kompletna. Ali pozivamo vas da je sami razmislite — ne samo u mislima, već i u molitvi .
Jer je Bog obećao:
„Ako kome od vas nedostaje mudrosti, neka traži od Boga, i Bog će mu je dati, jer Bog svima daje obilno i nikoga ne kori.“ ( Jakovljeva 1:5 )
Nebo je otvoreno. Bog je isti - juče, danas i zauvek . I on nastavlja da govori svojoj deci.
[*] Izvor : Scripture Central: N. T. Rajt, Poslednja reč: Od biblijskih ratova do novog razumevanja autoriteta Svetog pisma (San Francisko, Kalifornija: Harper Collins, 2005), 24.
„Svedočim svakom ko čuje reči proroštva ove knjige: Ako neko nešto doda ovome, Bog će njemu dodati zla koja su zapisana u ovoj knjizi. A ako neko oduzme nešto od reči koje su u knjizi ovog proroštva, Bog će mu oduzeti njegov deo iz knjige života, i od grada svetog, i od onoga što je zapisano u ovoj knjizi.“ (Otkrivenje 22:18–19)
Mnogi hrišćani se pitaju: Da li Biblija kaže sve?
Za mnoge hrišćane koji veruju u Bibliju, Biblija je potpuna, savršena Božja reč. Neki ukazuju na poslednje stihove Otkrivenja, koji kažu da ništa ne treba dodavati niti oduzimati. Dakle, da li se time kaže da je Biblija potpuna — i da neće biti daljih spisa ili otkrovenja?
Ovo tumačenje je široko rasprostranjeno, ali se zasniva na pogrešnom shvatanju. Stihovi u Otkrivenju 22:18–19 ne odnose se na celu Bibliju, već na samu knjigu Otkrivenja — i to je dobro dokumentovano i istorijski i tekstualno.
Šta zapravo znači Otkrivenje 22:18–19?
Poruka je ozbiljna: svako ko dodaje ili oduzima suočiće se sa ozbiljnim posledicama. Pa ipak, ovo upozorenje dolazi na kraju jedne knjige — Knjige Otkrivenja — a ne na kraju „završenog“ Novog zaveta ili kompletne Biblije kakvu danas poznajemo.
U vreme kada je Otkrivenje napisano (verovatno između 60. i 95. godine nove ere), Biblija je bila daleko od završetka . Mnogi spisi Novog zaveta, poput Jovanovih poslanica, napisani su nakon toga. Da je Otkrivenje 22:18–19 označilo kraj celog kanona, ove knjige uopšte ne bi bile uključene.
Kako je nastala Biblija?
Biblija koju danas poznajemo – sa Starim i Novim zavetom u fiksnom redosledu – rezultat je vekovnog procesa. U prvim vekovima posle Hrista, Sveto pismo je postojalo samo kao pojedinačni svici ili rukopisi koji su se prenosili unutar zajednica. Ideja da Otkrivenje čini „ključni kamen“ Biblije je stoga kasniji razvoj, rezultat trenutnog formata knjige – a ne stvarnosti tog vremena.
Tek u 3. veku postao je uobičajen takozvani kodeks (rukopis), koji je mogao da poveže nekoliko spisa zajedno. Pre toga, jednostavno je bilo nemoguće zamisliti „kanonski zaključak“ u obliku koji danas poznajemo.
Razni biblijski redosledi i dodatni spisi
Redosled biblijskih knjiga nije bio jednoobrazan u crkvi u to vreme. Kodeks Klaromontanus (5./6. vek), na primer, sadrži sve knjige Novog zaveta, kao i druge spise kao što su:
· Poslanica Varnave
· pastir Hermas
· Apokalipsa Petra
· Apostolske priče
Drugi rukopisi, kao što su Sinajski kodeks i Aleksandrijski kodeks, takođe dodaju dodatne spise — neke posle Otkrivenja. Da je Otkrivenje 22:18–19 označilo pravi „kraj“ Svetog pisma, ovaj raspored bi bio nelogičan.
Upozorenje u Otkrivenju nije jedinstveno
Takve formulacije – tj. kletve i zaštitni stihovi protiv izmene svetih tekstova – mogu se pronaći više puta u Bibliji i u mnogim verskim ili pravnim dokumentima iz antike.
Na primer, Mojsije kaže u Ponovljenim zakonima 4:2 :
„Ne smete ništa dodavati niti oduzimati od onoga što vas obavezujem…“
Sličan odlomak u Aristejevom pismu (§§ 310–311), ranom jevrejskom delu o prevodu Septuaginte, zvuči ovako: Prokletstvo se izriče protiv svih koji „dodaju, izostavljaju ili menjaju bilo šta“.
Značenje ovih upozorenja bilo je jasno: U doba kada su tekstovi prepisivani ručno, originalni oblik je morao biti zaštićen — od ljudske greške ili namerne izmene. Ali niko ih nije shvatio kao opštu zabranu daljeg otkrivanja.
Da li je Biblija potpuna? Pitanje sa mnogo odgovora
27 knjiga Novog zaveta nisu proglašene obavezujućim kanonom sve do 367. godine nove ere od strane Atanasija Aleksandrijskog. Ali čak i tada, postojale su razlike u biblijskom obimu :
· Katolička i pravoslavna crkva priznaju brojne apokrife kao kanonske.
· Etiopska pravoslavna crkva takođe uključuje Knjigu Enoha u svoj kanon.
· Martin Luter je doveo u pitanje kanoničnost same Poslanice Jakovljeve, Jevrejima, Judine poslanice i Otkrivenja. Zadržao ih je u svojoj Bibliji, ali ih je stavio na marginu .
Ove razlike jasno pokazuju da je ideja „jednoobraznog, zatvorenog kanona“ kasnija konstrukcija , a ne originalna praksa hrišćanstva.
Da li nam Bog i danas govori?
Sama Biblija pokazuje da Bog više puta govori kroz proroke. Svaki prorok - od Mojsija do Pavla - donosio je novo otkrovenje koje je dopunjavalo, a ne zamenjivalo, prethodno otkrivenu Reč. To je bio živi proces božanske komunikacije sa čovečanstvom.
Činjenica je da je skoro svaki prorok Starog i Novog zaveta dodao svete spise onima koje su primili njegovi prethodnici.
Teolog [*] N. T. Rajt ističe da se Biblija ne predstavlja kao konačni autoritet, već ukazuje na Isusa Hrista , koji kaže:
„Dana mi je sva vlast na nebu i na zemlji.“ ( Matej 28:18 )
Ako je Bog govorio ranije, zašto bi danas prestao?
Da li danas još uvek postoje sveti spisi?
Kao članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, verujemo da Bog nastavlja da govori kroz žive proroke . Ovo otkrovenje ne protivreči Bibliji, već je u skladu sa njenom tradicijom .
Pored Biblije, prepoznajemo i druge spise:
· Mormonova knjiga, još jedan svedočanstvo o Isusu Hristu
· Učenje i zaveti, sa oobjavama za naše vreme
· Dragoceni biser, sa vrednim tekstovima ranijih objava
· Dalje reči proroka i apostola
Ovi spisi nas pozivaju da sledimo Hrista, da produbimo svoj odnos sa Bogom i da razaznamo njegovu volju za naše vreme.
Poziv na lični ispit
Možda vam je ova ideja nova. Možda vam je rečeno da je Biblija kompletna. Ali pozivamo vas da je sami razmislite — ne samo u mislima, već i u molitvi .
Jer je Bog obećao:
„Ako kome od vas nedostaje mudrosti, neka traži od Boga, i Bog će mu je dati, jer Bog svima daje obilno i nikoga ne kori.“ ( Jakovljeva 1:5 )
Nebo je otvoreno. Bog je isti - juče, danas i zauvek . I on nastavlja da govori svojoj deci.
[*] Izvor : Scripture Central: N. T. Rajt, Poslednja reč: Od biblijskih ratova do novog razumevanja autoriteta Svetog pisma (San Francisko, Kalifornija: Harper Collins, 2005), 24.
...