- Poruke
- 1,234
- Reakcijski bodovi
- 48
- Bodovi
- 48
Metodična potraga za hrišćanstvom Novog zaveta
Predaonica je bila prepuna članova fakulteta i studenata Kalifornijskog tehnološkog instituta. A zašto da ne? Govornik je bio niko drugi nego ugledni Albert Ajnštajn, opštepriznat kao možda najveći naučni um dvadesetog veka.
Mladić Flojd Veston i njegova četvorica studenata želeli su da čuju velikog čoveka kako govori, ali sve što su mogli da urade bilo je da sede napolju u hodniku i naprežu se da slušaju, povremeno vireći kroz pukotinu u velikim dvokrilnim vratima.
Dva i po sata sedeli su zaneseni dok je Ajnštajn objašnjavao svoje teorije i prekrivao džinovsku tablu formulama koje nisu mogli da se nadaju da će razumeti. Ali upravo je njegova završna reč oblikovala ostatak njihovih mladih života.
„Gospodo, što dublje zalazim u nauke ovog univerzuma, to čvršće verujem da je jedan Bog ili Sila ili uticaj organizovao sve to za naše otkriće.“ Sa tom opaskom, Ajnštajn je dunuo na kredu i stavio je u poslužavnik table, a petoro mladih studenata vratilo se u svoj dom u zamišljenoj tišini.
Jedan od njih, po imenu Džon Vinsent Danbar, imao je čisto fotografsko pamćenje. Njegova akademska briljantnost učinila ga je studentom druge godine na Kalifornijskom tehnološkom univerzitetu sa samo sedamnaest godina. Kasnije će postati vodeći naučnik u Tehničkoj službi Ratnog vazduhoplovstva SADa, u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo.
Kao i ostali, Džon je bio šokiran. Svi su pretpostavili da je veliki Albert Ajnštajn bio ateista. Kada su stigli do njegove studentske sobe, Džon je posegnuo u fioku stola i polako izvukao Bibliju koju je tamo postavilo Društvo Gideon. U ovom izdanju reči su bile odštampane crvenom bojom svuda gde su Bog Otac ili Isus govorili ili su direktno citirani.
Petorica mladića su bila iz različitih verskih sredina. Džon Danbar je bio rimokatolik, a Flojd Veston je odgajan kao metodista. Donald Stounbrejker bio je prezbiterijanac. Vilijams je bio episkopalista, a „mlađi“ Glasi je jednostavno rekao: „Nema Boga“. Glasi je bio ogorčen iskustvom na farmi u Misuriju kada se njegova porodica molila za spas od približavajućeg tornada. Tornado je uništio farmu i ubio njegovog ujaka, a neko je to nazvao „Božjim činom“. U tom trenutku je odlučio da ne želi da ima nikakvog dela sa Bogom koji se tako ponaša.
Ali tog dana, dok su razmišljali o Ajnštajnovim rečima, svaki od njih petorica je izgledao kao da počinje ispočetka od „nulte tačke“ po pitanju vere u Vrhovno biće.
Danbar je u Gideonovoj Bibliji pronašao stih u Poslanici Efescima i pročitao ga svojim prijateljima. Pisalo je: „jedan Gospod, jedna vera, i jedno krštenje“. „Ako je ovo istina“, rekao je, „zašto onda danas u svetu postoji toliko mnogo crkava? Uveren sam da negde treba da postoji ova „jedna vera“ o kojoj govori Biblija. Negde postoji crkva koju je sam Gospod... organizovano."
Napustio je sobu i vratio se oko deset minuta kasnije sa velikom tablom na točkovima. Gurnuo ju je u sobu, a njegovi prijatelji su ga gledali kako počinje da prelistava Bibliju stranicu po stranicu, praveći beleške na tabli dok je išao. Tokom narednih osam nedelja, njih petoro bi se često sastajalo u Džonovoj sobi kako bi pregledali njegove ispisane beleške i razgovarali o njegovom napretku od Postanja do Otkrivenja. Imao je sreće što mu je fotografsko pamćenje omogućavalo da lagano prođe kroz časove inženjerstva uz minimalnu količinu učenja.
Koristeći samo odlomke „crvenim slovima“ koji citiraju direktne Božje reči, Danbar je pažljivo klasifikovao i prepisao reference za koje je smatrao da bi omogućile svakome da objektivno prepozna i identifikuje Crkvu o kojoj Gospod govori u Svetom pismu. Tokom ovog perioda grozničave aktivnosti, Džon je bio opsednut svojim zadatkom. Njegovi prijatelji su bili dobrodošli da dođu i posete njegovu sobu, ali se nisu usudili da slučajno dotaknu dvostranu tablu i izbrišu bilo koju od njegovih beleški!
Na kraju dva meseca, sazvao je grupu i objavio da je njegovo učenje završeno. Svakom studentu je predao karton veličine tri puta pet inča na kome je sažeo svoje beleške sa table u otkucani spisak od sedamdeset tačaka.
Rekao je: „Želeo bih da predložim da sada izađemo i potražimo crkvu koja je opisana u ovim dokazima koje sam izdvojio iz Svetog pisma“. Predlog je zaintrigirao njegove prijatelje. Iako je nekoliko njih bilo aktivno u svojim crkvama, potraga je ponudila novu izazovnu avanturu.
Danbarov prvi zahtev bio je da Gospodnja crkva, kako je opisana u Bibliji, ne sme imati plaćene sveštenike. Citirao je reference koje su govorile da muškarci ne treba da propovedaju za „prljavu dobit“ i da ne sme biti „najamnika u stadu“ i tako dalje. Ovo je donekle uznemirilo većinu njegovih prijatelja, koji su znali da pripadaju crkvama sa profesionalnim sveštenstvom.
Takođe je rekao da će tražiti crkvu u kojoj su sveštenici dobili ovlašćenje od Boga da služe u Njegovo ime. Citirao je Jevrejima 5:4: „I niko ne uzima sebi ovu čast, nego je od Boga pozvan kao Aron.“ Objasnio je da se Aron nije „dobrovoljno prijavio“ za službu, već da ga je pozvao živi prorok Mojsije i da ga je Mojsije rukopoložio kroz obred „polaganja ruku“.
Treća karakteristika koju bi tražili bila je crkva koja je praktikovala krštenje potpunim potapanjem u vodu. Jovan je naveo nekoliko stihova, uključujući krštenje samog Isusa u reci Jordan i Jovan 3:5 gde se navodi da niko ne može ući u Carstvo nebesko, a da se nije rodio od vode i Duha.
Rekao je da crkva koju traže mora imati razumevanje Boga i Isusa Hrista kao dve odvojene osobe, ponovo navodeći Isusovo krštenje gde je Gospod stajao u vodi, Sveti Duh se spustio u obliku goluba, a glas Boga Oca je govorio sa neba. Odbacio je ideju da je Bog neka vrsta trbuhozboraca; stoga Božanstvo mora biti sastavljeno od tri odvojena i različita bića.
Nakon što je obrisao tablu, Danbar ju je sada koristio da nacrta „organizacionu šemu“ crkve Novog zaveta za svoje prijatelje. Naveo je sve službe navedene u Svetom pismu i predložio da potraže crkvu sa organizacijom što je moguće sličnijom onoj u Bibliji.
Petoro studenata je odlučilo da će iskoristiti svoje srede uveče i nedelje da potraže crkvu opisanu na svojim karticama 3x5. Kao što bi Šerlok Holms rekao, „igra je počela“!
Prve srede uveče nasumično su izabrali malu kaldrmisanu crkvu pentekostalnog tipa u Pasadeni. Mladi sveštenik je imao bubnjara na podijumu iza sebe, a propoved je često bila isprekidana udarcima po obruču i bubnjevima. Glasi se okrenuo ka ostalima sa podignutom obrvom i pitao: „Ovo je religija?“
Sledeće nedelje posetili su rimokatoličku crkvu Džona Danbara i razgovarali sa ocem „Vajtijem“ Hilom u Misiji San Gabrijel. U dugom razgovoru, na svoje razočaranje, otkrio je da njegova crkva ispunjava uslove samo po jednoj od sedamnaest tačaka na njegovoj kartici - tvrdili su da imaju božanski autoritet. Dok su odlazili, otac Hil je rekao: „Pa Džone, ne brini se zbog toga, sine. Ako grešimo, nas petsto miliona ide dole zajedno.“
Umesto da uteši Danbara, ovo ga je uznemirilo. Njegovo fotografsko pamćenje podsetilo ga je na biblijski stih, koji kaže da su „uska vrata i uzak put, i malo ih je koji ga nalaze“. Nije mislio da će biti ikakve „sigurnosti u broju“ kada je u pitanju Nebo.
Flojd Veston je zakazao sastanak za grupu sa dr. Lijem, pastorom njegove metodističke crkve. Nekoliko nedelja kasnije čekali su u foajeu crkve kada je Danbar primetio finansijski izveštaj na oglasnoj tabli. „Mogli bismo i da ne gubimo vreme ovde“, rekao je. „Ovde piše da pastor prima platu“.
I tako je to trajalo narednih nekoliko nedelja dok su posećivali razne crkve, od kojih nijedna nije ispunjavala kriterijume na njihovim karticama. Onda su iznenada Japanci napali Perl Harbor, a Sjedinjene Države su bile u ratu.
Svaki od pet mladih studenata se prijavio u oružane snage i krenuli su svojim putem. Flojd Veston se ubrzo našao kako trči crvenim glinenim putevima u centru za obuku vazduhoplovnih snaga vojske u Fort Beningu, u Džordžiji. Nakon što je sam završio kurs, počeo je da podučava druge regrute kako da iskaču iz sasvim ispravnih aviona. Jednog dana dogodila se nesreća i Flojdov prijatelj je poginuo kada mu se padobran nije otvorio. Dok je još uvek razmišljao o većim pitanjima života i smrti, upoznao je neke regrute iz Jute koji su izgleda imali neke od odgovora koje je tražio.
Nakon nekoliko početnih razgovora, otkrio je da je većina njih bila „mormoni“ - članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Odrastao je sa brojnom mormonskom decom u svojoj srednjoj školi u južnoj Kaliforniji, ali nije bio upoznat sa onim u šta veruju. Izvadio je svoju karticu veličine tri puta pet i pitao jednog od vođa grupe iz Jute o 17 znakova Hristove crkve. Na svoje zaprepašćenje, otkrio je da „mormonska“ crkva ispunjava SVE kriterijume Džona Danbara!
Nakon nekoliko meseci proučavanja, rat se završio i Flojd se vratio kuć́i u Kaliforniju. Ubrzo nakon toga kršten je u Tihom okeanu i postao član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Neko vreme nakon toga, Flojd je prisustvovao konferenciji okola kada je naleteo na Džona Danbara u crkvi. „Šta ti radiš ovde?“, upitao je. Danbar je odgovorio: „Pa, ja pripadam ovde, šta je sa tobom?“ S ljubavlju su održali improvizovani sastanak baš tu u foajeu.
Kasnije su dvojica muškaraca potražila svoje druge prijatelje i otkrila da je Glasi - ateista - bio pilot lovačkog aviona u Severnoj Africi gde je oboren i poginuo tokom rata. Ali njihova druga dva prijatelja su preživela. I neverovatno, i oni su se pridružili Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, prvenstveno zbog kartica veličine 3x5 koje su svaki od njih nosili, a na kojima je bilo navedeno sedamnaest znakova Hristove novozavetne crkve. Četiri od petoro su pronašli istinu. I istina ih je oslobodila.
Predaonica je bila prepuna članova fakulteta i studenata Kalifornijskog tehnološkog instituta. A zašto da ne? Govornik je bio niko drugi nego ugledni Albert Ajnštajn, opštepriznat kao možda najveći naučni um dvadesetog veka.
Mladić Flojd Veston i njegova četvorica studenata želeli su da čuju velikog čoveka kako govori, ali sve što su mogli da urade bilo je da sede napolju u hodniku i naprežu se da slušaju, povremeno vireći kroz pukotinu u velikim dvokrilnim vratima.
Dva i po sata sedeli su zaneseni dok je Ajnštajn objašnjavao svoje teorije i prekrivao džinovsku tablu formulama koje nisu mogli da se nadaju da će razumeti. Ali upravo je njegova završna reč oblikovala ostatak njihovih mladih života.
„Gospodo, što dublje zalazim u nauke ovog univerzuma, to čvršće verujem da je jedan Bog ili Sila ili uticaj organizovao sve to za naše otkriće.“ Sa tom opaskom, Ajnštajn je dunuo na kredu i stavio je u poslužavnik table, a petoro mladih studenata vratilo se u svoj dom u zamišljenoj tišini.
Jedan od njih, po imenu Džon Vinsent Danbar, imao je čisto fotografsko pamćenje. Njegova akademska briljantnost učinila ga je studentom druge godine na Kalifornijskom tehnološkom univerzitetu sa samo sedamnaest godina. Kasnije će postati vodeći naučnik u Tehničkoj službi Ratnog vazduhoplovstva SADa, u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo.
Kao i ostali, Džon je bio šokiran. Svi su pretpostavili da je veliki Albert Ajnštajn bio ateista. Kada su stigli do njegove studentske sobe, Džon je posegnuo u fioku stola i polako izvukao Bibliju koju je tamo postavilo Društvo Gideon. U ovom izdanju reči su bile odštampane crvenom bojom svuda gde su Bog Otac ili Isus govorili ili su direktno citirani.
Petorica mladića su bila iz različitih verskih sredina. Džon Danbar je bio rimokatolik, a Flojd Veston je odgajan kao metodista. Donald Stounbrejker bio je prezbiterijanac. Vilijams je bio episkopalista, a „mlađi“ Glasi je jednostavno rekao: „Nema Boga“. Glasi je bio ogorčen iskustvom na farmi u Misuriju kada se njegova porodica molila za spas od približavajućeg tornada. Tornado je uništio farmu i ubio njegovog ujaka, a neko je to nazvao „Božjim činom“. U tom trenutku je odlučio da ne želi da ima nikakvog dela sa Bogom koji se tako ponaša.
Ali tog dana, dok su razmišljali o Ajnštajnovim rečima, svaki od njih petorica je izgledao kao da počinje ispočetka od „nulte tačke“ po pitanju vere u Vrhovno biće.
Danbar je u Gideonovoj Bibliji pronašao stih u Poslanici Efescima i pročitao ga svojim prijateljima. Pisalo je: „jedan Gospod, jedna vera, i jedno krštenje“. „Ako je ovo istina“, rekao je, „zašto onda danas u svetu postoji toliko mnogo crkava? Uveren sam da negde treba da postoji ova „jedna vera“ o kojoj govori Biblija. Negde postoji crkva koju je sam Gospod... organizovano."
Napustio je sobu i vratio se oko deset minuta kasnije sa velikom tablom na točkovima. Gurnuo ju je u sobu, a njegovi prijatelji su ga gledali kako počinje da prelistava Bibliju stranicu po stranicu, praveći beleške na tabli dok je išao. Tokom narednih osam nedelja, njih petoro bi se često sastajalo u Džonovoj sobi kako bi pregledali njegove ispisane beleške i razgovarali o njegovom napretku od Postanja do Otkrivenja. Imao je sreće što mu je fotografsko pamćenje omogućavalo da lagano prođe kroz časove inženjerstva uz minimalnu količinu učenja.
Koristeći samo odlomke „crvenim slovima“ koji citiraju direktne Božje reči, Danbar je pažljivo klasifikovao i prepisao reference za koje je smatrao da bi omogućile svakome da objektivno prepozna i identifikuje Crkvu o kojoj Gospod govori u Svetom pismu. Tokom ovog perioda grozničave aktivnosti, Džon je bio opsednut svojim zadatkom. Njegovi prijatelji su bili dobrodošli da dođu i posete njegovu sobu, ali se nisu usudili da slučajno dotaknu dvostranu tablu i izbrišu bilo koju od njegovih beleški!
Na kraju dva meseca, sazvao je grupu i objavio da je njegovo učenje završeno. Svakom studentu je predao karton veličine tri puta pet inča na kome je sažeo svoje beleške sa table u otkucani spisak od sedamdeset tačaka.
Rekao je: „Želeo bih da predložim da sada izađemo i potražimo crkvu koja je opisana u ovim dokazima koje sam izdvojio iz Svetog pisma“. Predlog je zaintrigirao njegove prijatelje. Iako je nekoliko njih bilo aktivno u svojim crkvama, potraga je ponudila novu izazovnu avanturu.
Danbarov prvi zahtev bio je da Gospodnja crkva, kako je opisana u Bibliji, ne sme imati plaćene sveštenike. Citirao je reference koje su govorile da muškarci ne treba da propovedaju za „prljavu dobit“ i da ne sme biti „najamnika u stadu“ i tako dalje. Ovo je donekle uznemirilo većinu njegovih prijatelja, koji su znali da pripadaju crkvama sa profesionalnim sveštenstvom.
Takođe je rekao da će tražiti crkvu u kojoj su sveštenici dobili ovlašćenje od Boga da služe u Njegovo ime. Citirao je Jevrejima 5:4: „I niko ne uzima sebi ovu čast, nego je od Boga pozvan kao Aron.“ Objasnio je da se Aron nije „dobrovoljno prijavio“ za službu, već da ga je pozvao živi prorok Mojsije i da ga je Mojsije rukopoložio kroz obred „polaganja ruku“.
Treća karakteristika koju bi tražili bila je crkva koja je praktikovala krštenje potpunim potapanjem u vodu. Jovan je naveo nekoliko stihova, uključujući krštenje samog Isusa u reci Jordan i Jovan 3:5 gde se navodi da niko ne može ući u Carstvo nebesko, a da se nije rodio od vode i Duha.
Rekao je da crkva koju traže mora imati razumevanje Boga i Isusa Hrista kao dve odvojene osobe, ponovo navodeći Isusovo krštenje gde je Gospod stajao u vodi, Sveti Duh se spustio u obliku goluba, a glas Boga Oca je govorio sa neba. Odbacio je ideju da je Bog neka vrsta trbuhozboraca; stoga Božanstvo mora biti sastavljeno od tri odvojena i različita bića.
Nakon što je obrisao tablu, Danbar ju je sada koristio da nacrta „organizacionu šemu“ crkve Novog zaveta za svoje prijatelje. Naveo je sve službe navedene u Svetom pismu i predložio da potraže crkvu sa organizacijom što je moguće sličnijom onoj u Bibliji.
Petoro studenata je odlučilo da će iskoristiti svoje srede uveče i nedelje da potraže crkvu opisanu na svojim karticama 3x5. Kao što bi Šerlok Holms rekao, „igra je počela“!
Prve srede uveče nasumično su izabrali malu kaldrmisanu crkvu pentekostalnog tipa u Pasadeni. Mladi sveštenik je imao bubnjara na podijumu iza sebe, a propoved je često bila isprekidana udarcima po obruču i bubnjevima. Glasi se okrenuo ka ostalima sa podignutom obrvom i pitao: „Ovo je religija?“
Sledeće nedelje posetili su rimokatoličku crkvu Džona Danbara i razgovarali sa ocem „Vajtijem“ Hilom u Misiji San Gabrijel. U dugom razgovoru, na svoje razočaranje, otkrio je da njegova crkva ispunjava uslove samo po jednoj od sedamnaest tačaka na njegovoj kartici - tvrdili su da imaju božanski autoritet. Dok su odlazili, otac Hil je rekao: „Pa Džone, ne brini se zbog toga, sine. Ako grešimo, nas petsto miliona ide dole zajedno.“
Umesto da uteši Danbara, ovo ga je uznemirilo. Njegovo fotografsko pamćenje podsetilo ga je na biblijski stih, koji kaže da su „uska vrata i uzak put, i malo ih je koji ga nalaze“. Nije mislio da će biti ikakve „sigurnosti u broju“ kada je u pitanju Nebo.
Flojd Veston je zakazao sastanak za grupu sa dr. Lijem, pastorom njegove metodističke crkve. Nekoliko nedelja kasnije čekali su u foajeu crkve kada je Danbar primetio finansijski izveštaj na oglasnoj tabli. „Mogli bismo i da ne gubimo vreme ovde“, rekao je. „Ovde piše da pastor prima platu“.
I tako je to trajalo narednih nekoliko nedelja dok su posećivali razne crkve, od kojih nijedna nije ispunjavala kriterijume na njihovim karticama. Onda su iznenada Japanci napali Perl Harbor, a Sjedinjene Države su bile u ratu.
Svaki od pet mladih studenata se prijavio u oružane snage i krenuli su svojim putem. Flojd Veston se ubrzo našao kako trči crvenim glinenim putevima u centru za obuku vazduhoplovnih snaga vojske u Fort Beningu, u Džordžiji. Nakon što je sam završio kurs, počeo je da podučava druge regrute kako da iskaču iz sasvim ispravnih aviona. Jednog dana dogodila se nesreća i Flojdov prijatelj je poginuo kada mu se padobran nije otvorio. Dok je još uvek razmišljao o većim pitanjima života i smrti, upoznao je neke regrute iz Jute koji su izgleda imali neke od odgovora koje je tražio.
Nakon nekoliko početnih razgovora, otkrio je da je većina njih bila „mormoni“ - članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Odrastao je sa brojnom mormonskom decom u svojoj srednjoj školi u južnoj Kaliforniji, ali nije bio upoznat sa onim u šta veruju. Izvadio je svoju karticu veličine tri puta pet i pitao jednog od vođa grupe iz Jute o 17 znakova Hristove crkve. Na svoje zaprepašćenje, otkrio je da „mormonska“ crkva ispunjava SVE kriterijume Džona Danbara!
Nakon nekoliko meseci proučavanja, rat se završio i Flojd se vratio kuć́i u Kaliforniju. Ubrzo nakon toga kršten je u Tihom okeanu i postao član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Neko vreme nakon toga, Flojd je prisustvovao konferenciji okola kada je naleteo na Džona Danbara u crkvi. „Šta ti radiš ovde?“, upitao je. Danbar je odgovorio: „Pa, ja pripadam ovde, šta je sa tobom?“ S ljubavlju su održali improvizovani sastanak baš tu u foajeu.
Kasnije su dvojica muškaraca potražila svoje druge prijatelje i otkrila da je Glasi - ateista - bio pilot lovačkog aviona u Severnoj Africi gde je oboren i poginuo tokom rata. Ali njihova druga dva prijatelja su preživela. I neverovatno, i oni su se pridružili Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, prvenstveno zbog kartica veličine 3x5 koje su svaki od njih nosili, a na kojima je bilo navedeno sedamnaest znakova Hristove novozavetne crkve. Četiri od petoro su pronašli istinu. I istina ih je oslobodila.
