- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Da li postoji dokaz za Mormonovu knjigu?
Dugi niz godina kritičari osporavaju istinitost religioznog teksta pod nazivom Mormonova knjiga. Knjigu koriste danas 17 miliona pojedinaca koji je čitaju zajedno sa Biblijom, verujući da su obe pisali proroci i da sadrže reči Božije. Važno je napomenuti da mormonizam nikada neće pokušati da dokaže istinitost Mormonove knjige opipljivim dokazima, već ohrabruje svakog ozbiljnog tragaoca da pročita knjigu i pita Boga da li je istinita. Iako ipak postoji širok spektar dokaza koji podržavaju Mormonovu knjigu, ovaj članak će raspravljati samo o mogućim dokazima koji su pronađeni proučavanjem drevnih indijanskih legendi i upoređivanjem sa detaljima Mormonove knjige.
Zapisi Indijanaca koji se slažu sa Mormonovom knjigom
Pošto se kaže da je najveći deo Mormonove knjige napisan u drevnoj Americi u periodu od 600. pre nove ere do oko 400. godine nove ere, spisi Američkih domorodaca koje mnogi nazivaju Indijanacima su važno razmatranje kada se činjenično proučava mogućnost autentičnih autora Mormonove knjige. Na primer, dokaze koji potkrepljuju tvrdnju Mormonove knjige da su neki Indijanci potomci Izraelskih plemena.
Jedan prevodilac indijanskog teksta pod nazivom "Titula gospodara Totonikapana" . Godine 1554. originalni tekst je zapisan na jeziku kuiče u Gvatemali iz legendi starih vekova. Da bi se razumela relevantnost njegovih izjava, važno je znati da Mormonova knjiga prvenstveno govori o tri migracione grupe, od kojih su dve bile od Izraelaca koje su bile Avramovi i Jakovljevi potomci, a prva ima poreklo iz vremena gradnje Vavilonske kule.
Čini se da prevodilac zapisa "Titule gospodara Totonikapana" ukazuje da su ove migratorne grupe zaista postojale u staroj Americi. U sažetku svojih nalaza, on daje sledeće izjave:
„Tri velika naroda Kičea … su potomci Deset plemena Kraljevstva Izraela, koje je Salmanaser odveo u večno ropstvo i koji su, našavši se na granici Asirije, rešili da emigriraju… „Ovo su, dakle, bila tri naroda Kičea, i došli su odakle sunce izlazi, potomci Izraela, istog jezika i istih običaja... Oni su bili sinovi Avrama i Jakova...
„Sada, dvadeset osmog septembra 1554. godine potpisujemo ovu potvrdu u kojoj smo zapisali ono što su nam po tradiciji pričali naši preci, koji su došli sa drugog dela mora, iz Civan-Tulana, koji se graničio sa Vavilonijom“ (Lords of Totonicapan, prevod Dionisio Jose Chonai i Delia Goetz, Norman, Oklahoma: Universiti of Oklahoma Press, 1953, str. 167, 170, 194).
Kecalkoatl u Mormonovoj knjizi: Belobradi Bog
U staroameričkoj literaturi i legendama se često pominje „beli bradati bog koji je sišao sa nebesa“. Iako se pominje sa nekoliko imena, ova legendarna figura se često naziva Kecalkoatl. „Istoričari šesnaestog veka zabeležili su prespanska verovanja o belom bradatom bogu koji je došao u Ameriku mnogo pre dolaska španskih osvajača“ (Breverton, 30). Iako ovo može izgledati kao samo legenda ili neobjašnjiv deo istorije, Mormonova knjiga, za koju se veruje da su je napisali drevni američki proroci, izveštava o poseti Isusa Hrista američkom kontinentu nakon njegovog vaskrsenja. Podudarnosti između izveštaja iz Mormonove knjige i legendi Indijanaca su veoma interesantne. Sledeći spisi sadrže primere ovih legendi Indijanaca:
Bernardo de Sahagun (rođen 1499) je napisao:
„Kecalkoatl je bio cenjen i smatran bogom, i obožavan je u starija vremena. Imao je dugu kosu i bradu. Narod ga je obožavao kao svog Gospoda“ (Historia General de las Cosas de Nueva Espana, Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1985, str. 195, 598).
Dijego Duran (rođen 1537) je napisao:
„Veliki čovek — poštovana i religiozna osoba — bradat, visok, duge kose, dostojanstvenog ponašanja, herojskih dela, čuda — tvrdim da je mogao biti jedan od blaženih apostola“ (Historia de las Indias de Nueva Espana, 1867, prvi izd., 2 sv., Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1967, 1:9).
Bartolome de las Kasas (rođen 1474) je pisao da je Kecalkoatl, pernata zmija, bio belac, da je imao zaobljenu bradu, da je bio visok i da je došao sa mora sa istoka, i odakle će se ponovo vratiti (vidi Los Indios de Mekico i Nueva Espana Antologija, Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1982, str. 54, 218, 223).
Indijanska plemena Tamanakos u Venecueli imaju istu legendu o belom bradatom bogu:
„[Amalivaca] je imao lice boje svetlosnih pahuljastih jutarnjih oblaka, a bela je bila njegova duga kosa. … Rekao je: 'Ja sam Amalivaca, i dolazim u ime mog oca INA-UIKI' ” (Arturo Hellmund Tello, Leiendas Indigenas del Bajo Orinoco, trans. Ted E. Breverton, Buenos Aires, Argentina: Imprenta Lopez Peru 666 , 1948, str. 19–22). (Breverton, Knjiga…)
Istina je da je ovo legenda nepoznata većini hrišćanskog sveta, ali zašto ne bi bilo tačno da se Isus Hrist pojavio ljudima u Americi nakon svog vaskrsenja? Moguće je da nam zapisi u Mormonovoj knjizi i drevnim američkim legendama govore da jeste.
Ovi izveštavaji daju moguće značenje koje stoji iza izjave Isusa Hrista svojim apostolima u Jovanu 10:16 kada kaže: „I druge ovce imam, koje nisu iz ovog stada; i njih moram dovesti, i one će čuti moj glas; i biće jedno stado i jedan pastir“.
U Mormonovoj knjizi, Hrist objašnjava drevnom američkom narodu da su oni bili te „druge ovce“.
Ove ideje i stare legende američkih domorodaca nisu apsolutni dokaz, ali podstiču na razmišljanje vredne rasprave. Međutim, pripadnici Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana tvrde da je jedini siguran način da saznamo da li je Mormonova knjiga istinita i da li je Hrist zaista posetio Ameriku jeste da sa molitvom upitamo samog Boga. Ako je knjiga istinita, Bog će na posvedočiti i pomoći da dobije smisao u našem umu, a pozitivan uticaj i osećaj utehe, nedostižan osim od Boga, potvrdiće čitaocu da je dobra. Odgovor od Boga biće najpouzdaniji dokaz koji će vam reći da li je Mormonova knjiga istinita ili ne.
Dugi niz godina kritičari osporavaju istinitost religioznog teksta pod nazivom Mormonova knjiga. Knjigu koriste danas 17 miliona pojedinaca koji je čitaju zajedno sa Biblijom, verujući da su obe pisali proroci i da sadrže reči Božije. Važno je napomenuti da mormonizam nikada neće pokušati da dokaže istinitost Mormonove knjige opipljivim dokazima, već ohrabruje svakog ozbiljnog tragaoca da pročita knjigu i pita Boga da li je istinita. Iako ipak postoji širok spektar dokaza koji podržavaju Mormonovu knjigu, ovaj članak će raspravljati samo o mogućim dokazima koji su pronađeni proučavanjem drevnih indijanskih legendi i upoređivanjem sa detaljima Mormonove knjige.
Zapisi Indijanaca koji se slažu sa Mormonovom knjigom
Pošto se kaže da je najveći deo Mormonove knjige napisan u drevnoj Americi u periodu od 600. pre nove ere do oko 400. godine nove ere, spisi Američkih domorodaca koje mnogi nazivaju Indijanacima su važno razmatranje kada se činjenično proučava mogućnost autentičnih autora Mormonove knjige. Na primer, dokaze koji potkrepljuju tvrdnju Mormonove knjige da su neki Indijanci potomci Izraelskih plemena.
Jedan prevodilac indijanskog teksta pod nazivom "Titula gospodara Totonikapana" . Godine 1554. originalni tekst je zapisan na jeziku kuiče u Gvatemali iz legendi starih vekova. Da bi se razumela relevantnost njegovih izjava, važno je znati da Mormonova knjiga prvenstveno govori o tri migracione grupe, od kojih su dve bile od Izraelaca koje su bile Avramovi i Jakovljevi potomci, a prva ima poreklo iz vremena gradnje Vavilonske kule.
Čini se da prevodilac zapisa "Titule gospodara Totonikapana" ukazuje da su ove migratorne grupe zaista postojale u staroj Americi. U sažetku svojih nalaza, on daje sledeće izjave:
„Tri velika naroda Kičea … su potomci Deset plemena Kraljevstva Izraela, koje je Salmanaser odveo u večno ropstvo i koji su, našavši se na granici Asirije, rešili da emigriraju… „Ovo su, dakle, bila tri naroda Kičea, i došli su odakle sunce izlazi, potomci Izraela, istog jezika i istih običaja... Oni su bili sinovi Avrama i Jakova...
„Sada, dvadeset osmog septembra 1554. godine potpisujemo ovu potvrdu u kojoj smo zapisali ono što su nam po tradiciji pričali naši preci, koji su došli sa drugog dela mora, iz Civan-Tulana, koji se graničio sa Vavilonijom“ (Lords of Totonicapan, prevod Dionisio Jose Chonai i Delia Goetz, Norman, Oklahoma: Universiti of Oklahoma Press, 1953, str. 167, 170, 194).
Kecalkoatl u Mormonovoj knjizi: Belobradi Bog
U staroameričkoj literaturi i legendama se često pominje „beli bradati bog koji je sišao sa nebesa“. Iako se pominje sa nekoliko imena, ova legendarna figura se često naziva Kecalkoatl. „Istoričari šesnaestog veka zabeležili su prespanska verovanja o belom bradatom bogu koji je došao u Ameriku mnogo pre dolaska španskih osvajača“ (Breverton, 30). Iako ovo može izgledati kao samo legenda ili neobjašnjiv deo istorije, Mormonova knjiga, za koju se veruje da su je napisali drevni američki proroci, izveštava o poseti Isusa Hrista američkom kontinentu nakon njegovog vaskrsenja. Podudarnosti između izveštaja iz Mormonove knjige i legendi Indijanaca su veoma interesantne. Sledeći spisi sadrže primere ovih legendi Indijanaca:
Bernardo de Sahagun (rođen 1499) je napisao:
„Kecalkoatl je bio cenjen i smatran bogom, i obožavan je u starija vremena. Imao je dugu kosu i bradu. Narod ga je obožavao kao svog Gospoda“ (Historia General de las Cosas de Nueva Espana, Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1985, str. 195, 598).
Dijego Duran (rođen 1537) je napisao:
„Veliki čovek — poštovana i religiozna osoba — bradat, visok, duge kose, dostojanstvenog ponašanja, herojskih dela, čuda — tvrdim da je mogao biti jedan od blaženih apostola“ (Historia de las Indias de Nueva Espana, 1867, prvi izd., 2 sv., Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1967, 1:9).
Bartolome de las Kasas (rođen 1474) je pisao da je Kecalkoatl, pernata zmija, bio belac, da je imao zaobljenu bradu, da je bio visok i da je došao sa mora sa istoka, i odakle će se ponovo vratiti (vidi Los Indios de Mekico i Nueva Espana Antologija, Meksiko: Editorial Porrua, SA, 1982, str. 54, 218, 223).
Indijanska plemena Tamanakos u Venecueli imaju istu legendu o belom bradatom bogu:
„[Amalivaca] je imao lice boje svetlosnih pahuljastih jutarnjih oblaka, a bela je bila njegova duga kosa. … Rekao je: 'Ja sam Amalivaca, i dolazim u ime mog oca INA-UIKI' ” (Arturo Hellmund Tello, Leiendas Indigenas del Bajo Orinoco, trans. Ted E. Breverton, Buenos Aires, Argentina: Imprenta Lopez Peru 666 , 1948, str. 19–22). (Breverton, Knjiga…)
Istina je da je ovo legenda nepoznata većini hrišćanskog sveta, ali zašto ne bi bilo tačno da se Isus Hrist pojavio ljudima u Americi nakon svog vaskrsenja? Moguće je da nam zapisi u Mormonovoj knjizi i drevnim američkim legendama govore da jeste.
Ovi izveštavaji daju moguće značenje koje stoji iza izjave Isusa Hrista svojim apostolima u Jovanu 10:16 kada kaže: „I druge ovce imam, koje nisu iz ovog stada; i njih moram dovesti, i one će čuti moj glas; i biće jedno stado i jedan pastir“.
U Mormonovoj knjizi, Hrist objašnjava drevnom američkom narodu da su oni bili te „druge ovce“.
Ove ideje i stare legende američkih domorodaca nisu apsolutni dokaz, ali podstiču na razmišljanje vredne rasprave. Međutim, pripadnici Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana tvrde da je jedini siguran način da saznamo da li je Mormonova knjiga istinita i da li je Hrist zaista posetio Ameriku jeste da sa molitvom upitamo samog Boga. Ako je knjiga istinita, Bog će na posvedočiti i pomoći da dobije smisao u našem umu, a pozitivan uticaj i osećaj utehe, nedostižan osim od Boga, potvrdiće čitaocu da je dobra. Odgovor od Boga biće najpouzdaniji dokaz koji će vam reći da li je Mormonova knjiga istinita ili ne.
