I. Stamenković
Član
- Poruke
- 2
- Reakcijski bodovi
- 0
- Bodovi
- 1
Upoznaćemo se najpre šta Pravoslavna crkva veruje o ovoj temi: "Sveštenstvo sačinjavaju: đakoni, prezviteri (sveštenici) i episkopi (vladike). Episkopi (vladike) imaju pravo da vrše sve svete tajne, da uče verne i upravljaju eparhijom, koja im je poverena od strane Crkve; prezviteri (sveštenici) imaju pravo da vrše sve svete tajne izuzev Svete tajne rukopoloženja. Oni mogu da upravljaju svojom parohijom, koju im je episkop, na rukopoloženju, poverio a đakoni samostalno nemaju pravo da vrše nijednu svetu tajnu. Oni pomažu (saslužuju) vladikama i sveštenicima u vršenju svetih tajni. To su tri stepena sveštenstva: đakonski, prezviterski i episkopski. (...) Služba sveštenička u
Crkvi Hristovoj je produžena služba apostolska. Sveštenstvo sveto je prejemnik službe i vlasti apostolske. Ono je dobilo od Spasitelja pravo kakvo nema nijedna služba ni u zemaljskoj ni u nebeskoj Crkvi Hristovoj."
Prema upravo izloženom učenju, Hristovi apostoli su bili ustanovitelji svešteničkog poretka u Crkvi. Ipak, ukoliko pažljivo proučimo novozavetne spise, zapazićemo da se izraz "sveštenik" (jerej, hiereus) ni na jednom mestu ne koristi da bi se njime opisala služba hrišćanskih episkopa (nadglednika), prezvitera (starešina) i đakona (poslužitelja). Ovaj izraz se koristi u evanđeljima, Delima apostolskim i poslanici Jevrejima samo za označavanje pripadnika starozavetnog jevrejskog sveštenstva − čija je služba
podrazumevala prinošenje krvnih žrtava. Na primer, Gospod Hristos je sveštenicima uputio nekolicinu izlečenih gubavaca, jer je nad njima, po Božijem zakonu datom Izrailju, trebalo da se izvrši obredno očišćenje:
"I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse, učitelju, smiluj se na nas. A kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behu očišćeni dok su još išli."
U daljem tekstu navešćemo još nekoliko primera novozavetnih tekstova u kojima se pominje reč sveštenik. Kao što ćemo uvideti, ovaj pojam se ni na jednom mestu ne odnosi na služitelje u hrišćanskim crkvama, već na službenike u jevrejskom hramu i religiozne vođe izrailjskog naroda, ili pak na paganske idolopoklonike: "Isus prihvati i reče: jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji ga svukoše, izbiše, ostaviše ga napolju polumrtva i odoše. A slučajno je tim putem silazio jedan sveštenik, vide ga i prođe."
"I svaki sveštenik, doduše, stoji svaki dan i služi prinoseći mnogo puta iste žrtve koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe." "Tada se skupiše prvosveštenici i narodne starešine u dvor prvosveštenika koji se zvao Kajafa, pa se dogovoriše da Isusa na prevaru uhvate i ubiju..."
"Tada prvosveštenik razdra svoje haljine govoreći: pohulio je na Boga; šta nam još trebaju svedoci? Eto sad čuste hulu. Šta mislite? A oni odgovoriše: zaslužio je smrt. Tada mu pljunuše u lice i udariše ga po glavi, a drugi po obrazu govoreći: proreci nam, Hriste, ko te udari?"
"A Pavle pogleda na sinedrion i reče: braćo, ja sam sa potpuno čistom savešću živeo služeći Bogu do ovoga dana. Prvosveštenik Ananija pak naredi onima što su stajali do njega da ga biju po ustima. Tada mu Pavle reče: Bog će biti tebe, zide okrečeni; i ti sediš da mi sudiš po zakonu, a protiv zakona naređuješ da me biju."
"A sveštenik Zevsovog hrama, koji se nalazio pred gradom, dovede junce i donese vence pred vrata i htede s narodom da prinese žrtvu."
Prema izveštaju evanđeliste Luke u Delima apostolskim, posledica propovedanja evanđelja je bila i ta da su mnogi jevrejski sveštenici napuštali svoj raniji verski sistem i postajali sledbenici Mesije, Isusa iz Nazareta:
"I reč Božija je napredovala i broj učenika u Jerusalimu se veoma povećavao, pa se i mnogi sveštenici pokoravahu veri." (Dela. ap. 6:7).
Pored prethodnog saznanja o nekorišćenju izraza "sveštenik" u odnosu na hrišćanske služitelje, mnogi tekstovi Novog zaveta mogu da nam posluže i kao dokaz da se službe "episkopa" "prezvitera" u apostolsko vreme nisu razlikovale već su se odnosile na jednu te istu dužnost nadgledanja i staranja. Prema učenju Svetog pisma, crkvene starešine (prezviteri), pored ostalog, obavljaju i službu nadgledanja odnosno bdenja nad crkvenim stadom, te se zato nazivaju i nadglednicima odnosno episkopima. Evanđelist Luka je to potvrdio opisujući sastanak apostola Pavla sa starešinama (tj. prezviterima) crkve u Efesu:
"...I dozva crkvene starešine: A kad dođoše k njemu, reče im: (...)
Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za
episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju..."
(Dela ap. 20:17, 18, 28).
U originalnom grčkom tekstu, u 17. stihu se koristi reč "presbiteroi" tj. u množini: "starešine". Od ove grčke reči, malim prilagođavanjem
srpskom jeziku, nastala je reč "prezviteri" ili u jednini: "presbiteros", "prezviter" tj . starešina. U svome govoru upućenom njima, apostol u 28. stihu koristi drugu reč: "episkopoi" tj. episkopi (u jednini "episkopos", tj. "nadglednik"). Dakle, poistovećujući čin episkopa i prezvitera, Pavle zapravo piše da su upravo same starešine (presbiteroi) bile u službi nadglednika − episkopa (episkopoi). Zanimljivo bi bilo u ovom smislu pogledati i kako glasi početak poslanice Filipljanima:
"Pavle i Timotej, služitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu Isusu, koji su u Filipima, s episkopima i đakonima: blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista."
Iz upravo navedenih stihova možemo da uočimo pozdrav kog su Pavle i Timotej uputili svim vernicima ("svima svetima") u Filipima, među kojima je bilo i episkopa i đakona (tj. nadglednika i poslužitelja).
Začudo, u ovom pozdravu se ne pominju "prezviteri"! Prema današnjem pravoslavnom ustrojstvu, prema kome pri svakom većem hramu služi više prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je i crkva u Filipima morala imati. No, očigledno je razlog za nepominjanje prezvitera upravo taj što su oni nazvani drugačijim imenom − "episkopi", kao što je uostalom slučaj i u drugim delovima Novoga zaveta u kojima se ove dve službe poistovećuju.
Takođe je zanimljivo uočiti da je u prvovekovnom hrišćanstvu u svakoj lokalnoj hrišćanskoj zajednici bilo postavljano više episkopa − što jasno vidimo iz primera dve napred pomenute crkve. Pravoslavna crkva, koja sebe naziva "apostolskom" i u ovome odstupa od ranohrišćanskog pravila, sledeći učenja kasnijih crkvenih sabora na kojima je striktno zapoveđeno da se u jednom gradu ne sme postaviti više od jednog episkopa. Pored nepostojanja razlike između službi prezvitera i episkopa u
apostolskoj crkvi, kao i dokazivanja da se za razliku od pravoslavne prakse radilo o istim osobama, postoji još jedno značajno odudaranje od novozavetnog učenja. Naime, poznato je da su episkopi u pravoslavnoj crkvi neoženjeni tj. da se biraju iz redova istaknutih monaha. Sa druge strane, u apostolskoj crkvi je postojala izričita zapovest da crkvene starešine (prezviteri tj. episkopi) moraju da budu oženjeni ljudi:
"Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit (...) koji dobro upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sa svakom čestitošću; jer ko ne zna da upravlja svojim domom kako će se starati za Crkvu Božiju?"
U prvom veku, za vreme života apostola, kao i nekoliko vekova kasnije episkopi su bili oženjeni. Ipak, po rečima istoričara Jevsevija Popovića, od četvrtog veka je to biblijsko pravilo sve više smenjivano praksom postavljanja monaha na episkopske pozicije:
"Ta okolnost, što je monaštvo dobivalo sve jači utecaj u crkvi, učinila je, da su postepeno najviša crkvena dostojanstva došla u ruke tako visoko cenjenih monaha, a sveštenstvo, koje je živelo u braku, pored monaha postepeno je potiskivano. Usled toga su monahe, ne samo rado posvećivali za prezvitere i đakone (...) − nego su njihovi nastojatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskim stolicama na Istoku nalazimo skoro samo monahe, i oženjeni episkopi već su u početku V. stoleća u celoj crkvi velika retkost.Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog episkopa, ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oženjen, a nije se hteo
rastati sa svojom ženom; ali je još posvećen za episkopa, iako se nije morao rastati sa ženom. Kašnje nema skoro ni govora o
episkopima, koji žive u braku. (...) U pogledu episkopa je Justinijan I. (527−565) naposletku izričito naredio, da moraju biti neoženjeni. I zaista na Istoku većina episkopa behu monasi."
Crkvi Hristovoj je produžena služba apostolska. Sveštenstvo sveto je prejemnik službe i vlasti apostolske. Ono je dobilo od Spasitelja pravo kakvo nema nijedna služba ni u zemaljskoj ni u nebeskoj Crkvi Hristovoj."
Prema upravo izloženom učenju, Hristovi apostoli su bili ustanovitelji svešteničkog poretka u Crkvi. Ipak, ukoliko pažljivo proučimo novozavetne spise, zapazićemo da se izraz "sveštenik" (jerej, hiereus) ni na jednom mestu ne koristi da bi se njime opisala služba hrišćanskih episkopa (nadglednika), prezvitera (starešina) i đakona (poslužitelja). Ovaj izraz se koristi u evanđeljima, Delima apostolskim i poslanici Jevrejima samo za označavanje pripadnika starozavetnog jevrejskog sveštenstva − čija je služba
podrazumevala prinošenje krvnih žrtava. Na primer, Gospod Hristos je sveštenicima uputio nekolicinu izlečenih gubavaca, jer je nad njima, po Božijem zakonu datom Izrailju, trebalo da se izvrši obredno očišćenje:
"I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse, učitelju, smiluj se na nas. A kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behu očišćeni dok su još išli."
U daljem tekstu navešćemo još nekoliko primera novozavetnih tekstova u kojima se pominje reč sveštenik. Kao što ćemo uvideti, ovaj pojam se ni na jednom mestu ne odnosi na služitelje u hrišćanskim crkvama, već na službenike u jevrejskom hramu i religiozne vođe izrailjskog naroda, ili pak na paganske idolopoklonike: "Isus prihvati i reče: jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji ga svukoše, izbiše, ostaviše ga napolju polumrtva i odoše. A slučajno je tim putem silazio jedan sveštenik, vide ga i prođe."
"I svaki sveštenik, doduše, stoji svaki dan i služi prinoseći mnogo puta iste žrtve koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe." "Tada se skupiše prvosveštenici i narodne starešine u dvor prvosveštenika koji se zvao Kajafa, pa se dogovoriše da Isusa na prevaru uhvate i ubiju..."
"Tada prvosveštenik razdra svoje haljine govoreći: pohulio je na Boga; šta nam još trebaju svedoci? Eto sad čuste hulu. Šta mislite? A oni odgovoriše: zaslužio je smrt. Tada mu pljunuše u lice i udariše ga po glavi, a drugi po obrazu govoreći: proreci nam, Hriste, ko te udari?"
"A Pavle pogleda na sinedrion i reče: braćo, ja sam sa potpuno čistom savešću živeo služeći Bogu do ovoga dana. Prvosveštenik Ananija pak naredi onima što su stajali do njega da ga biju po ustima. Tada mu Pavle reče: Bog će biti tebe, zide okrečeni; i ti sediš da mi sudiš po zakonu, a protiv zakona naređuješ da me biju."
"A sveštenik Zevsovog hrama, koji se nalazio pred gradom, dovede junce i donese vence pred vrata i htede s narodom da prinese žrtvu."
Prema izveštaju evanđeliste Luke u Delima apostolskim, posledica propovedanja evanđelja je bila i ta da su mnogi jevrejski sveštenici napuštali svoj raniji verski sistem i postajali sledbenici Mesije, Isusa iz Nazareta:
"I reč Božija je napredovala i broj učenika u Jerusalimu se veoma povećavao, pa se i mnogi sveštenici pokoravahu veri." (Dela. ap. 6:7).
Pored prethodnog saznanja o nekorišćenju izraza "sveštenik" u odnosu na hrišćanske služitelje, mnogi tekstovi Novog zaveta mogu da nam posluže i kao dokaz da se službe "episkopa" "prezvitera" u apostolsko vreme nisu razlikovale već su se odnosile na jednu te istu dužnost nadgledanja i staranja. Prema učenju Svetog pisma, crkvene starešine (prezviteri), pored ostalog, obavljaju i službu nadgledanja odnosno bdenja nad crkvenim stadom, te se zato nazivaju i nadglednicima odnosno episkopima. Evanđelist Luka je to potvrdio opisujući sastanak apostola Pavla sa starešinama (tj. prezviterima) crkve u Efesu:
"...I dozva crkvene starešine: A kad dođoše k njemu, reče im: (...)
Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za
episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju..."
(Dela ap. 20:17, 18, 28).
U originalnom grčkom tekstu, u 17. stihu se koristi reč "presbiteroi" tj. u množini: "starešine". Od ove grčke reči, malim prilagođavanjem
srpskom jeziku, nastala je reč "prezviteri" ili u jednini: "presbiteros", "prezviter" tj . starešina. U svome govoru upućenom njima, apostol u 28. stihu koristi drugu reč: "episkopoi" tj. episkopi (u jednini "episkopos", tj. "nadglednik"). Dakle, poistovećujući čin episkopa i prezvitera, Pavle zapravo piše da su upravo same starešine (presbiteroi) bile u službi nadglednika − episkopa (episkopoi). Zanimljivo bi bilo u ovom smislu pogledati i kako glasi početak poslanice Filipljanima:
"Pavle i Timotej, služitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu Isusu, koji su u Filipima, s episkopima i đakonima: blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista."
Iz upravo navedenih stihova možemo da uočimo pozdrav kog su Pavle i Timotej uputili svim vernicima ("svima svetima") u Filipima, među kojima je bilo i episkopa i đakona (tj. nadglednika i poslužitelja).
Začudo, u ovom pozdravu se ne pominju "prezviteri"! Prema današnjem pravoslavnom ustrojstvu, prema kome pri svakom većem hramu služi više prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je i crkva u Filipima morala imati. No, očigledno je razlog za nepominjanje prezvitera upravo taj što su oni nazvani drugačijim imenom − "episkopi", kao što je uostalom slučaj i u drugim delovima Novoga zaveta u kojima se ove dve službe poistovećuju.
Takođe je zanimljivo uočiti da je u prvovekovnom hrišćanstvu u svakoj lokalnoj hrišćanskoj zajednici bilo postavljano više episkopa − što jasno vidimo iz primera dve napred pomenute crkve. Pravoslavna crkva, koja sebe naziva "apostolskom" i u ovome odstupa od ranohrišćanskog pravila, sledeći učenja kasnijih crkvenih sabora na kojima je striktno zapoveđeno da se u jednom gradu ne sme postaviti više od jednog episkopa. Pored nepostojanja razlike između službi prezvitera i episkopa u
apostolskoj crkvi, kao i dokazivanja da se za razliku od pravoslavne prakse radilo o istim osobama, postoji još jedno značajno odudaranje od novozavetnog učenja. Naime, poznato je da su episkopi u pravoslavnoj crkvi neoženjeni tj. da se biraju iz redova istaknutih monaha. Sa druge strane, u apostolskoj crkvi je postojala izričita zapovest da crkvene starešine (prezviteri tj. episkopi) moraju da budu oženjeni ljudi:
"Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit (...) koji dobro upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sa svakom čestitošću; jer ko ne zna da upravlja svojim domom kako će se starati za Crkvu Božiju?"
U prvom veku, za vreme života apostola, kao i nekoliko vekova kasnije episkopi su bili oženjeni. Ipak, po rečima istoričara Jevsevija Popovića, od četvrtog veka je to biblijsko pravilo sve više smenjivano praksom postavljanja monaha na episkopske pozicije:
"Ta okolnost, što je monaštvo dobivalo sve jači utecaj u crkvi, učinila je, da su postepeno najviša crkvena dostojanstva došla u ruke tako visoko cenjenih monaha, a sveštenstvo, koje je živelo u braku, pored monaha postepeno je potiskivano. Usled toga su monahe, ne samo rado posvećivali za prezvitere i đakone (...) − nego su njihovi nastojatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskim stolicama na Istoku nalazimo skoro samo monahe, i oženjeni episkopi već su u početku V. stoleća u celoj crkvi velika retkost.Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog episkopa, ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oženjen, a nije se hteo
rastati sa svojom ženom; ali je još posvećen za episkopa, iako se nije morao rastati sa ženom. Kašnje nema skoro ni govora o
episkopima, koji žive u braku. (...) U pogledu episkopa je Justinijan I. (527−565) naposletku izričito naredio, da moraju biti neoženjeni. I zaista na Istoku većina episkopa behu monasi."
