Istorija Džozefa Smitha (drugi deo)

[Nefi]

Neki propovednici i druge pristalice odbijaju izveštaj o Prvom viđenju – Progon se nadvija nad Džozefom Smitom – On svedoči o stvarnosti viđenja.

"Nekoliko dana nakon što sam imao ovo viđenje, dogodilo se da sam bio u društvu sa jednim od metodističkih propovednika, koji je bio deo prethodno pomenutog verskog uzbuđenja; i razgovarajući s njim po pitanju veroispovesti, iskoristio sam priliku da mu ispričam viđenje koje sam imao. Bio sam veoma iznenađen njegovim ponašanjem; ne samo da je olako shvatao razgovor sa mnom, već i s velikom prezirom, govoreći da je sve to od đavola, da ne postoji ništa takvo kao što su viđenja i otkrivenja u ovim danima; da je sve to prestalo s apostolima, i da nikada više neće postojati ni jedno od njih.

Ubrzo sam saznao, međutim, da je moje iznošenje ove priče pobudilo velike predrasude prema meni među pristalicama ovih verskih zajednica, i bilo je razlog velikog progona, koji se pojačavao; i mada sam bio nepoznati dečak, od samo četrnaest, petnaest godina, a okolnosti mog života takve da kao dečak nisam bio od neke važnosti u svetu, ljudi na visokim položajima su se ipak zauzeli da uzbune javnost protiv mene, i stvore žestoke progone; i ovo je bilo zajedničko za sve verske zajednice – sve ujedinjene u mom progonu.

To me je tada i često kasnije podsticalo na ozbiljno razmišljanje, kako je bilo veoma čudno da jedan nepoznat dečak, sa nešto više od četrnaest godina, koji je radi svog skromnog izdržavanja bio prisiljen da svakodnevno radi, bio smatran osobom od tolike važnosti da bi privukao pažnju velikodostojnika najpopularnijih verskih zajednica toga vremena, u toj meri da u njima izazove duh najžešćeg progona i osude. Ali čudno ili ne, tako je bilo, i to je često bio uzrok moje velike tuge.

Međutim, uprkos tome, činjenica je da sam imao viđenje. Otada sam smatrao da sam se osećao poput Pavla, kad se branio pred carem Agripom, iznoseći svoje viđenje kada je video svetlo i čuo glas; ali je još uvek bilo bar nekolicina onih koji su mu poverovali; neki rekoše da je nepošten, drugi rekoše da je lud; i bio je ismevan i vređan. Sve to, ipak, nije uništilo stvarnost njegovog viđenja. On je imao viđenje, i znao je da ga je imao, i svi progoni pod nebom ne bi mogli to promeniti; i mada će ga progoniti do smrti, znao je, i znaće do svog poslednjeg daha, da je video svetlo i čuo glas koji mu govori, i čitav svet ne bi mogao da ga natera da pomisli ili veruje drugačije.

Isto je bilo i sa mnom. Zaista sam video svetlost, a posred te svetlosti video sam dve Osobe, i one su mi se stvarno obraćale; i mada sam bio omražen i progonjen zato što sam rekao da sam imao viđenje, to je ipak bila istina; i dok su me progonili, vređali, i lažno govorili svakakvo zlo o meni, bio sam podstaknut da se u svom srcu zapitam: Zašto me progone zbog iznošenja istine? Zaista sam imao viđenje, i ko sam ja da se odupirem Bogu, i zašto svet nastoji da me ubedi da poreknem ono što sam zaista video? Jer sam imao viđenje; znao sam to, i znao sam da Bog to zna, i nisam mogao to poreći, niti sam se usuđivao, jer sam znao da bih, kada bih to učinio, uvredio Boga i dospeo pod osudu.

Zadovoljio sam svoj um što se tiče religijskog sveta – jer nije bila moja dužnost da se priključim nikome, nego da ostanem na istom dok ne dobijem dalja uputstva. Otkrio sam da je svedočanstvo Jakovljevo istinito – da čovek kome nedostaje mudrosti može iskati od Boga, i dobiće, a neće biti prekoren.

Anđeo Moroni se ukazuje Džozefu Smitu – Džozefovo ime će se smatrati dobrim ili zlim među svim narodima – Moroni mu govori o Mormonovoj knjizi i o nadolazećim sudovima Gospodnjim i citira mu Sveta pisma – Otkriveno je mesto gde su skrivane zlatne ploče – Moroni nastavlja da poučava proroka.

Nastavio sam da se bavim svojim uobičajenim životnim poslovima sve do dvadeset prvog septembra, hiljadu osamsto dvadeset treće godine, sve vreme trpeći težak progon, od strane svih slojeva ljudi, religioznih i nereligioznih, jer sam nastavio da tvrdim da sam imao viđenje.

U periodu od kada sam imao viđenje pa do godine hiljadu osamsto dvadeset i treće – bilo mi je zabranjeno da se priključim bilo kojoj verskoj zajednici iz tog vremena, i kako sam bio u osetljivim godinama, i progonjen od onih koji bi trebalo da mi budu prijatelji i da budu ljubazni prema meni, i čak iako su smatrali da sam se zavaravao, trebalo je da nastoje da me na primeren i nežan način dozovu pameti – bio sam prepušten svakojakim iskušenjima; i krećući se u svakojakom društvu, često sam upadao u mnoge besmislene greške, i pokazivao mladalačke slabosti, i mane ljudske prirode; koje su me, nažalost, vodile u svakojaka iskušenja, i bile odvratne u očima Božjim. Sada kada ovo priznajem, niko ne bi trebalo da me smatra krivcem za bilo koji veliki i strašan greh. Sklonost da činim tako nešto nikada nije bila u mojoj prirodi. Ali sam bio kriv zbog lakomislenosti, i zbog povremenog druženja sa razdraganim društvom itd, što je bilo neprimereno osobi koja bi trebalo da se ponaša kao ona koja je pozvana od Boga, a ja sam to bio. Ali ovo neće biti čudno nikome ko se priseti moje mladosti, i ko je upoznat s mojom urođenom živahnom naravi.

Kao posledica svega ovoga, često sam se osećao krivim za svoje slabosti i nedostatke; kada sam se večeri prethodno pomenutog dvadeset prvog septembra, nakon što sam te noći otišao u krevet, predao u molitvi i preklinjanju Svemogućem Bogu da mi oprosti sve moje grehe i gluposti, a i da bih dobio objavu, kako bih saznao svoje stanje i svoj položaj pred njim; jer sam imao puno poverenje u dobijanje božanske objave, kakvu sam i ranije imao.

Dok sam tako prizivao Boga, otkrio sam da je svetlost obasjala moju sobu, i tako nastavila da se pojačava dok soba nije postala svetlija nego u podne, kada se iznenada pojavila osoba pored mog kreveta, stojeći u vazduhu, jer njegova stopala nisu dodirivala pod.

Imao je na sebi komotnu haljinu najizrazitije beline. Bila je to belina izvan svega zemaljskog što sam ikada video; a ne verujem da bi se bilo šta na zemlji moglo načiniti da bude tako izrazito belo i blještavo. Šake su mu bile otkrivene, a i ruke njegove, malo iznad zgloba, a tako i stopala njegova, kao i noge njegove, malo iznad članaka. Glava njegova i vrat su takođe bili otkriveni. Mogao sam zapaziti da nije imao drugu odeću sem ove haljine, jer je bila otvorena, tako da sam mu mogao videti nedra.

Ne samo da je haljina njegova bila izrazito bela, nego je i on sam bio neopisivo veličanstven, a lice njegovo poput munje. Soba je bila izrazito svetla, ali ne tako svetla kao prostor oko njega. Kada sam ga prvi put ugledao, uplašio sam se, ali me je strah ubrzo napustio.

Pozvao me je po imenu, i rekao mi je da je glasnik, meni poslat iz prisustva Božjeg, i da mu je ime Moroni; i da Bog ima delo za mene da izvršim; i da će se ime moje smatrati i dobrim i zlim među svim narodima, kolenima, i jezicima, odnosno da će se pominjati po dobru i po zlu među svim ljudima.

Rekao je da postoji knjiga koja je sklonjena, napisana na zlatnim pločama, koja daje izveštaj o prethodnim stanovnicima ovog kontinenta, i izvoru odakle potiču. Rekao je i da ona sadrži puninu večnog jevanđelja, onako kako ju je Spasitelj predao drevnim stanovnicima.

Isto tako, da postoje dva kamena sa srebrnim lukovima – a ova dva kamena, povezana sa oklopom, čine ono što se zove Urim i Tumim, i sklonjeni su sa pločama; a posedovanje i upotreba ova dva kamena je ono što je ljude iz drevnih i prošlih vremena učinilo videocima; i da ih je Bog pripremio u svrhu prevođenja knjige.

Nakon što mi je ovo rekao, započeo je da citira proroštva iz Starog zaveta. Prvo je citirao deo trećeg poglavlja iz Knjige proroka Malahije; a citirao je i četvrto ili poslednje poglavlje istog proroštva, mada sa malom izmenom u odnosu na našu Bibliju. Umesto citiranja prvog stiha kako piše u našim knjigama, naveo ga je na ovaj način:

Jer gle, dolazi dan koji će kao peć goreti, i svi oholi, i svi oni koji opako čine goreće kao strnjika; jer će ih oni koji dolaze spaliti, govori Gospod nad vojskama, da im neće ostaviti ni korena ni grane.

I opet, naveo je peti stih ovako: Gle, otkriću vam sveštenstvo, rukom Ilije proroka, pre nego što dođe veliki i strašan dan Gospodnji.

Takođe je naveo sledeći stih drugačije: I usadiće on u srca dece obećanja data očevima njihovim, i srca dece će se okrenuti k očevima njihovim. Ako tako ne bi bilo, cela zemlja bi bila potpuno uništena pri dolasku Njegovom.

Uz to, naveo je jedanaesto poglavlje Knjige proroka Isaije, govoreći da će se uskoro ispuniti. Naveo je i treće poglavlje Dela apostolskih, dvadeset drugi i dvadeset treći stih, tačno kako stoji u Novom zavetu. Rekao je da je taj prorok bio Hrist, ali još nije došao dan kada će „oni koji ne poslušaju glas njegov biti isključeni iz naroda,“ ali će uskoro doći.

Takođe je naveo drugo poglavlje iz knjige proroka Joila, od dvadeset osmog do poslednjeg stiha. Rekao je da se ovo još uvek nije ispunilo, ali da uskoro hoće. Dalje je izjavio da će punina nejevreja uskoro doći. Citirao je mnoge druge delove iz Svetog pisma, i ponudio mnoga objašnjenja koja se ne mogu ovde navesti.

Opet, rekao mi je, kada budem dobio ove ploče o kojima je govorio – jer vreme kada bi trebalo da se uzmu još nije došlo – neću smeti da ih pokazujem nikome; niti oklop s Urimom i Tumimom, sem onima za koje će mi biti zapoveđeno da im pokažem; u suprotnom biću uništen. Dok je razgovarao sa mnom o pločama, imao sam viđenje u svom umu te videh mesto gde su ploče sklonjene, i to tako jasno i očigledno da sam prepoznao mesto kada sam ga posetio.

Nakon ovog saopštenja, video sam kako se svetlost u sobi odmah skuplja oko osobe koja mi je govorila, i to je potrajalo dok soba ponovo nije ostala u mraku, sem oko njega; kada, odjednom videh, kao da se otvorio prolaz ka nebu, i on se uspinjao dok nije potpuno nestao, a soba je ostala kao što je bila pre nego što se ova nebeska svetlost ukazala.

Ležah razmišljajući o jedinstvenosti prizora, i veoma se diveći onome što mi je bilo izrečeno od strane ovog neobičnog glasnika; kada sam, usred svog razmišljanja iznenada otkrio da je moja soba ponovo počela da svetli, i odjednom, isti nebeski glasnik je bio ponovo pokraj mog kreveta.

On započe, i opet ispriča isto ono što je ispričao prilikom prve posete, bez ikakve izmene; kada je to učinio, informisao me je o velikim sudovima koji će se spustiti na zemlju, sa velikim pustošenjem glađu, mačem, i pomorom; i da će ovi teški sudovi doći na zemlju za vreme ovog pokolenja. Nakon što mi je ispričao sve ovo, uspeo se ponovo kao što je to učinio i ranije.

Od tada, utisci u mom umu su bili tako duboki, da je san nestao s očiju, i ležao sam preplavljen divljenjem zbog onoga što sam video i čuo. Ali koliko li beše moje iznenađenje kada ponovo videh istog glasnika pokraj svog kreveta, i čuh ga gde opet ponavlja i govori ono od ranije; a dao mi je i upozorenje, govoreći mi da će Sotona pokušati da me iskuša (zbog siromaštva porodice oca moga), da bih se domogao ploča kako bih se obogatio. To mi je zabranio, govoreći da ne smem imati ništa u vidu kada dobijem ploče sem da proslavim Boga, i da ne smem biti podstaknut nijednim drugim motivom sem da izgrađujem carstvo Njegovo; u suprotnom ih ne bi mogao dobiti.

Nakon ove treće posete, on se uspeo na nebo kao i pre, i bio sam ponovo ostavljen da promišljam o čudnovatosti onoga što sam iskusio; kada je odmah nakon što se nebeski glasnik uspeo od mene po treći put, petao zapevao, primetio sam da sviće dan, tako da su naši razgovori sigurno potrajali celu tu noć.

Ubrzo nakon što sam ustao iz kreveta, kao i obično, pošao sam da obavljam nužne svakodnevne poslove; ali, u pokušaju da radim kao i obično, otkrih da mi je snaga bila toliko iscrpljena da sam bio potpuno nemoćan. Moj otac, koji je radio zajedno sa mnom, video je da sa mnom nešto nije u redu i rekao mi je da odem kući. Krenuo sam s namerom da idem kući; ali, u pokušaju da preskočim ogradu preko polja gde smo bili, snaga me je potpuno izdala, i pao sam bespomoćan na zemlju, i neko vreme sam bio potpuno nesvestan.

Prvo čega sam mogao da se setim jeste glas koji mi se obratio, nazvavši me po imenu. Pogledah, i videh onog istog glasnika kako stoji iznad moje glave, okružen svetlošću kao i pre. On mi ponovo ispriča sve ono što mi je pričao prethodne noći, i zapovedi mi da idem kod svog oca i kažem mu o viđenju i zapovestima koje sam primio.

Bio sam poslušan i vratio sam se ocu u polje, i objasnio mu ceo slučaj. Odgovorio mi je da je to od Boga, i rekao mi je da pođem i učinim kako mi je glasnik zapovedio. Napustio sam polje i pošao k mestu na kome mi je glasnik rekao da su ploče sklonjene; i zbog jasnoće viđenja koje sam imao o tome, prepoznao sam to mesto čim sam tamo došao.

Nedaleko od sela Mančester, u okrugu Ontario, u državi Njujork, nalazi se poveliko brdo, najistaknutije u celom kraju. Na zapadnoj strani ovog brda, nedaleko od vrha, pod prilično velikim kamenom, ležale su ploče, smeštene u kamenoj kutiji. Ovaj kamen je bio debeo i zaobljen po sredini gornje strane, i tanji prema rubovima, tako da je središnji njegov deo bio vidljiv iznad zemlje, ali je ivica svuda okolo bila prekrivena zemljom.

Nakon što sklonih zemlju, dohvatio sam polugu, koju sam postavio ispod ruba kamena, i uz malo napora sam ga podigao. Pogledao sam unutra, i tamo sam zaista ugledao ploče, Urim i Tumim, i oklop, kao što je glasnik i rekao. Kutija u kojoj su one ležale bila je sastavljena od položenih kamenova spojenih nekom vrstom cementa. Na dnu kutije su ležala dva kamena poprečna u odnosu na kutiju, a na ovim kamenovima su bile položene ploče i sve ostalo s njima.

Pokušao sam da ih izvadim, ali mi je glasnik zabranio, i opet me je obavestio da vreme njihovog obelodanjivanja još nije došlo, niti će doći, još četiri godine od tada; ali mi je rekao da moram doći na to mesto onda kada prođe tačno jedna godina, i da će se tamo susresti sa mnom, i da ću nastaviti da tako činim sve dok ne dođe vreme da dobijem ploče.

Stoga, kako mi je bilo zapoveđeno, odlazio sam tamo krajem svake godine, i svaki put nalazio glasnika tamo, i primao uputstva i znanje prilikom svakog od naših razgovora, o onome što će Gospod učiniti, i kako i na koji način će Njegovo carstvo biti vođeno u poslednjim danima."