CharisWhispers
Član
- Poruke
- 1,277
- Reakcijski bodovi
- 162
- Bodovi
- 3
"Poslednju deceniju se o zilotima više govori i piše nego u poslednjih pola veka. Biti zilot ili revnitelj znači biti deo karakterističnog pravoslavnog pokreta, kojeg pomesne pravoslavne crkve smatraju pravoslavnom fundamentalističkom sektom. No, s obzirom da ziloti, izvorno, predstavljaju jevrejske borce za slobodu koji su vodili prvi rat protiv Rima od 67. do 68. godine i koji su bili ono što se danas može okrakterisati kao ultranacionalisti, onda ovakav stav pravoslavnih crkva nimalo i ne čudi.
Sedište pravoslavnih zilota nalazi se u manastiru Esfigmen, na Svetoj gori. Kao pokret, ulgavnom žive izolovano, u posebnim muškim ili ženskim manastirima. Za sam pokret može se reći da se odlučno protive "ekumenskom ujedinjenju" svih hrišćana u jednu Crkvu, zbog čega često osuđuju kanonsku Pravoslavnu crkvu.
Osim manastira Esfigmen na Svetoj gori, ziloti su formirali nekoliko pomesnih crkava, koje nazivaju "istinskim pravoslavnim crkvama". U samom manastiru Esfigmen ima oko 100 zilotskih monaha. U Republici Srbiji postoje dva zilotska manastira, muški manastir na Ugaru i ženski manastir Novi Stjenik. Zajedno imaju nekoliko stotina vernika.
Jedno je sigurno, među srpskim pravoslavcima zilota je oduvek bilo, kao i uostalom na drugim mestima. Dugo je njihov broj bio minimalan, i pored toga što se znalo da ih ima kako u episkopatu tako i sveštenstvu, monaštvu i među vernicima. Za poslednjih 15 godina, “zilotovanje” se proširilo po Srbiji. Još je blaženopočivši patrijarh srpski Pavle, okarakterisao pokret i njihovo “revniteljstvo” kao nešto što nije “po razumu” ali i da će ova nagla ekspanzija zilota po Srbiji postepeno opadati.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) zilote nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim osobama i isključivim. Njihova parola je „Pravoslavlje ili smrt”. Ziloti se, po sopstvenom zborenju, “bore za čistotu pravoslavne vere”. Za sve pravoslavne pomesne crkve (naravno, osim njihovih), smatraju da su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima: “napadima komunističkih vlasti”, “promenom crkvenog kalendara”, “ekumenizmom” i „crkvenim modernizmom“. Za SPC, kao i za druge pravoslavne crkve, oni su raskolnici i sa njima nemaju nikakvih kontakata jer oni odbijaju da se vrate u okrilje Crkve. Svako ko ne prihvata ustrojstvo crkve je u raskolu, pa tako i oni.
U Srbiji su nedavno “dobili na značaju” kada je u medijima procurela vest o letnjim kampovima gde mladi, pod tutorstvom zilotskog veroučitelja, nose maskirne vojne uniforme i vežbaju pucanje na replikama oružja. Ubrzo se pojavio snimak dece, od kojih su neka mlađa od 10 godina, kako pucaju iz replika ruskog kalašnjikova. Desetodnevni kamp je ovog leta održan na Kučajskim planinama iznad Despotovca. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve osudili su ovu, kako su naveli, skandaloznu zloupotrebu dece, ocenivši da je to pitanje za državne organe. Ubrzo se oglasio i direktor srpske policije, Milorad Veljović: "Pokrenuta je istraga kako bi bile proverene sve činjenice".
Treba napomenuti da razlika u učenju, između SPC i zilota, gotovo da i nema. Jedino što, na primer, Ziloti pogrešno tumače da je ispravno samo krštenje pogružavanjem, potpunim potapanjem osobe u vodu, a ne priznaju krštenje oblivanjem, koje se češće primenjuje u SPC, ali koje je isto tako kanonsko i drevno, kao i krštenje potapanjem u vodu.
Ziloti u Srbiji su potpuno nejedinstveni, izdeljeni u nekoliko grupa koje se međusobno ne konfrontiraju. Poslednjih godina su se “artemijevci” konstituisali, imaju određen broj mesta okupljanja i više hiljada sledbenika. Zatim tu je otac Akakije, nekadašnji svetogorski monah, koji se 1996. godine vratio se u Srbiju i na Fruškoj gori, u blizini manastira Nova Ravanica, osnovao prvu monašku porodicu. Danas postoji i ženski manastir, na Kučajskim planinama, nekoliko parohija s paraklisima i nekoliko stotina vernika. Posebnu grupaciju čine tzv. “internet-ziloti”, koji već godinama neprestano napadaju SPC zbog ekumenizma.
Samo zato što imaju svoj pogled na veru, zilote svakako ne treba kriminalizovati i nipodaštavati. Oni žive u pluralnom društvu u kojem imaju pravo na svoja uverenja ali i oni takođe moraju poštovati demokratsko ustrojstvo društva. Čini se da je u Srbiji danas uspon zilota jednak usponu bilo koje druge konzervativne struje koja se oštro protivi ubrzanom putu ka “modernom društvu”, što pak često znači usvajanje novih obrazaca ponašanja na uštrb tradicionalnih vrednosti. S toga, zilotizam, kao društveni fenomen, jeste prvenstveno borba protiv savremenog sveta, globalizma i straha od njihovog uticaja, nego pitanje religije i njene odbrane.
Izvor: Link
Za njih nisam ni znao da postoje dok mi nije jedan ravnozemljaš uporno naglašavao kako su oni jedina prava i istinska crkva.
Dojma sam da je u pitanju jedna ekstremnija desna struja koja je u jednom trenutku pronašla svoj interes u odvajanju od SPC. No, ono što bi možda moglo biti predmet rasprave su njihovi stavovi, odnosno da li imaju pravo za neke stvari koje iznose ili su pokrenuti lošim motivima? Slobodno pišite što vi mislite.
https://www.sd.rs/sites/default/files/520/ziloti-parola.jpg
Sedište pravoslavnih zilota nalazi se u manastiru Esfigmen, na Svetoj gori. Kao pokret, ulgavnom žive izolovano, u posebnim muškim ili ženskim manastirima. Za sam pokret može se reći da se odlučno protive "ekumenskom ujedinjenju" svih hrišćana u jednu Crkvu, zbog čega često osuđuju kanonsku Pravoslavnu crkvu.
Osim manastira Esfigmen na Svetoj gori, ziloti su formirali nekoliko pomesnih crkava, koje nazivaju "istinskim pravoslavnim crkvama". U samom manastiru Esfigmen ima oko 100 zilotskih monaha. U Republici Srbiji postoje dva zilotska manastira, muški manastir na Ugaru i ženski manastir Novi Stjenik. Zajedno imaju nekoliko stotina vernika.
Jedno je sigurno, među srpskim pravoslavcima zilota je oduvek bilo, kao i uostalom na drugim mestima. Dugo je njihov broj bio minimalan, i pored toga što se znalo da ih ima kako u episkopatu tako i sveštenstvu, monaštvu i među vernicima. Za poslednjih 15 godina, “zilotovanje” se proširilo po Srbiji. Još je blaženopočivši patrijarh srpski Pavle, okarakterisao pokret i njihovo “revniteljstvo” kao nešto što nije “po razumu” ali i da će ova nagla ekspanzija zilota po Srbiji postepeno opadati.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) zilote nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim osobama i isključivim. Njihova parola je „Pravoslavlje ili smrt”. Ziloti se, po sopstvenom zborenju, “bore za čistotu pravoslavne vere”. Za sve pravoslavne pomesne crkve (naravno, osim njihovih), smatraju da su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima: “napadima komunističkih vlasti”, “promenom crkvenog kalendara”, “ekumenizmom” i „crkvenim modernizmom“. Za SPC, kao i za druge pravoslavne crkve, oni su raskolnici i sa njima nemaju nikakvih kontakata jer oni odbijaju da se vrate u okrilje Crkve. Svako ko ne prihvata ustrojstvo crkve je u raskolu, pa tako i oni.
U Srbiji su nedavno “dobili na značaju” kada je u medijima procurela vest o letnjim kampovima gde mladi, pod tutorstvom zilotskog veroučitelja, nose maskirne vojne uniforme i vežbaju pucanje na replikama oružja. Ubrzo se pojavio snimak dece, od kojih su neka mlađa od 10 godina, kako pucaju iz replika ruskog kalašnjikova. Desetodnevni kamp je ovog leta održan na Kučajskim planinama iznad Despotovca. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve osudili su ovu, kako su naveli, skandaloznu zloupotrebu dece, ocenivši da je to pitanje za državne organe. Ubrzo se oglasio i direktor srpske policije, Milorad Veljović: "Pokrenuta je istraga kako bi bile proverene sve činjenice".
Treba napomenuti da razlika u učenju, između SPC i zilota, gotovo da i nema. Jedino što, na primer, Ziloti pogrešno tumače da je ispravno samo krštenje pogružavanjem, potpunim potapanjem osobe u vodu, a ne priznaju krštenje oblivanjem, koje se češće primenjuje u SPC, ali koje je isto tako kanonsko i drevno, kao i krštenje potapanjem u vodu.
Ziloti u Srbiji su potpuno nejedinstveni, izdeljeni u nekoliko grupa koje se međusobno ne konfrontiraju. Poslednjih godina su se “artemijevci” konstituisali, imaju određen broj mesta okupljanja i više hiljada sledbenika. Zatim tu je otac Akakije, nekadašnji svetogorski monah, koji se 1996. godine vratio se u Srbiju i na Fruškoj gori, u blizini manastira Nova Ravanica, osnovao prvu monašku porodicu. Danas postoji i ženski manastir, na Kučajskim planinama, nekoliko parohija s paraklisima i nekoliko stotina vernika. Posebnu grupaciju čine tzv. “internet-ziloti”, koji već godinama neprestano napadaju SPC zbog ekumenizma.
Samo zato što imaju svoj pogled na veru, zilote svakako ne treba kriminalizovati i nipodaštavati. Oni žive u pluralnom društvu u kojem imaju pravo na svoja uverenja ali i oni takođe moraju poštovati demokratsko ustrojstvo društva. Čini se da je u Srbiji danas uspon zilota jednak usponu bilo koje druge konzervativne struje koja se oštro protivi ubrzanom putu ka “modernom društvu”, što pak često znači usvajanje novih obrazaca ponašanja na uštrb tradicionalnih vrednosti. S toga, zilotizam, kao društveni fenomen, jeste prvenstveno borba protiv savremenog sveta, globalizma i straha od njihovog uticaja, nego pitanje religije i njene odbrane.
Izvor: Link
Za njih nisam ni znao da postoje dok mi nije jedan ravnozemljaš uporno naglašavao kako su oni jedina prava i istinska crkva.
Dojma sam da je u pitanju jedna ekstremnija desna struja koja je u jednom trenutku pronašla svoj interes u odvajanju od SPC. No, ono što bi možda moglo biti predmet rasprave su njihovi stavovi, odnosno da li imaju pravo za neke stvari koje iznose ili su pokrenuti lošim motivima? Slobodno pišite što vi mislite.
https://www.sd.rs/sites/default/files/520/ziloti-parola.jpg
