Kritika Mormonove knjige

[Nefi]

Kritičari Mormonove knjige moraju prvo objasniti kako je Džozef Smit, 23-godišnji mladić skromnog obrazovanja, napisao knjigu sa stotinama jedinstvenih imena i mesta, kao i detaljne priče i događaje. Shodno tome, mnogi kritičari sugerišu da je on bio stvaralački genije koji se oslanjao na brojne knjige i druge lokalne izvore radi stvaranja istorijskog sadržaja Mormonove knjige. Ali, suprotno njihovim tvrdnjama, ne postoji nijedan svedok koji tvrdi da je video Džozefa sa bilo kojim od navodnih izvora pre početka prevođenja.



Čak i kada bi taj argument bio tačan, zaista je nedovoljan da bi se objasnilo postojanje Mormonove knjige. Osoba mora takođe odgovoriti na pitanje: Kako je Džozef pročitao sve te navodne izvore, izdvojio sve što nije bitno, ostao dosledan u detaljima po pitanju toga šta se na kom mestu dogodilo i kada, a zatim to savršeno diktirao napamet? Jer kada je Džozef Smit prevodio, nije imao nikakve beleške. Zapravo, njegova supruga Ema se priseća: „Nije imao ni rukopis ni knjigu iz koje bi čitao … Da je imao tako nešto, ne bi to krio od mene.”



Stoga, kako je Džozef izvršio ovo čudesno delo diktiranja preko 500 stranica knjige bez bilo kakvih beleški? Da bi to učinio, nije morao biti samo kreativni genije, već je morao imati i fotografsko pamćenje čudesnih razmera. Ali, ako je to tačno, zašto kritičari ne skreću pažnju na taj čudesan talent?



Ali ima još toga. Ovi argumenti pokrivaju samo istorijski sadržaj knjige. Stvarni problem i dalje ostaje: kako je Džozef napisao knjigu koja zrači Duhom i odakle je dobio tako duboko učenje, čiji veći deo razjašnjava ili opovrgava većinu hrišćanskih uverenja tog vremena?



Na primer, Mormonova knjiga poučava, suprotno većini hrišćanskih uverenja, da je Adamov pad bio pozitivan korak napred. Ona otkriva zavete sklopljene prilikom krštenja, a o kojima se ne govori u Bibliji.



Uz to, osoba bi mogla pitati: Gde je Džozef stekao snažan uvid u to da nas Hrist, zbog svog Pomirenja, može ne samo očistiti, nego i usavršiti? Gde je dobio zapanjujuću propoved o veri u Almi 32? Ili, propoved cara Venijamina o Spasiteljevom Pomirenju, možda najčudesniju propoved o toj temi u celokupnim Svetim pismima? Ili, alegoriju o stablu masline sa celom svojom složenošću i doktrinarnim bogatstvima? Kada čitam tu alegoriju, moram da je skiciram kako bih mogao da sledim njenu kompleksnost. Da li sada treba da verujemo da je Džozef Smit samo izdiktirao ovu propoved iz svoje glave bez ikakvih beleški?



Suprotno takvim zaključcima, otisak Božjeg prsta se nalazi u celoj Mormonovoj knjizi kao dokaz njenih veličanstvenih doktrinarnih istina, naročito njenih izuzetnih propovedi o Pomirenju Isusa Hrista.



Ako Džozef nije bio prorok, onda bi kritičari, da bi razjasnili ove i mnoge druge čudesne doktrinarne uvide, trebalo da dokažu da je on bio i teološki genije. Ali, kada bi to bio slučaj, osoba bi mogla upitati: Zašto je Džozef bio jedini u 1.800 godina nakon Hristovog službeništva koji je napisao toliki opus jedinstvenih i razjašnjavajućih učenja? Zato što je otkrivenje, a ne briljantnost, bilo izvor ove knjige.



Ali, čak i kada bismo pretpostavili da je Džozef bio kreativni i teološki genije fotografskog pamćenja – ovi talenti sami po sebi ne čine ga veštim piscem. Da bi se objasnilo postojanje Mormonove knjige, kritičari takođe moraju tvrditi da je Džozef bio prirodno talentovan pisac sa 23 godine. U suprotnom, kako je uklopio brojna imena, mesta i događaje u skladnu celinu bez nedoslednosti? Kako je ispisao detaljne ratne strategije, napisao rečite propovedi i osmislio izraze koje milioni ljudi podvlače, pamte, citiraju i stavljaju na vrata frižidera, poput: „kad ste u službi bližnjemu svome, zapravo [ste] u službi Bogu svome” (Mosija 2:17) ili „ljudi jesu, da bi radost imali” (2. Nefi 2:25). To su poruke sa srcem – poruke koje žive, dišu i nadahnjuju. Sugerisati da je Džozef sa 23 godine posedovao veštine neophodne da odjednom napiše ovo monumentalno delo za otprilike 65 radnih dana jednostavno se protivi životnoj realnosti.



Jedan, iskusni i vešti pisac, izneo je da je preko 40 puta ponovno pisao nedavni govor sa generalne konferencije. Treba li sada da poverujemo da je Džozef Smit sam po sebi odjednom izdiktirao celu Mormonovu knjigu sa uglavnom manjim gramatičkim promenama koje su izvršene kasnije?



Ema, Džozefova supruga, potvrdila je nemogućnost takvog poduhvata: „Džozef Smit [kao mladić] nije mogao napisati ili izdiktirati artikulisano i dobro sročeno pismo, a kamoli izdiktirati knjigu poput Mormonove knjige.”



Na kraju krajeva, čak i ako neko prihvati sve navedene argumente, koliko god bili sumnjivi, kritičari se i dalje suočavaju sa još jednom velikom preprekom. Džozef je tvrdio da je Mormonova knjiga napisana na zlatnim pločama. Ova je tvrdnja je bila izložena neumoljivim kritike u njegovo doba – jer su „svi” znali da su drevni zapisi pisani na papirusima ili pergamentima dok, godinama kasnije, nisu otkrivene metalne ploče s drevnim zapisima. Uz to, kritičari su tvrdili da je korišćenje cementa, kako je opisano u Mormonovoj knjizi, bila nedostupna tehničkom iskustvu prvih Amerikanaca – sve dok cementne strukture nisu pronađene u drevnoj Americi. Kako kritičari sada objašnjavaju ova i druga malo verovatna otkrića? Vidite, Džozef je morao imati mnogo sreće da bi sve to pogodio. Nekako, uprkos svim izgledima protiv njega, nasuprot celom postojećem naučnom i akademskom znanju, on je bio u pravu kada su svi drugi grešili.



Na kraju krajeva, osoba bi se mogla zapitati kako bi neko mogao poverovati da su se svi ovi navodni faktori i sile, kako kritičari nagoveštavaju, nehotično spojili na takav način da su omogućili Džozefu da napiše Mormonovu knjigu i time podstakne sotonsku prevaru. Ali, kakvog to ima smisla? U direktnoj suprotnosti sa takvom pretpostavkom je da je ova knjiga nadahnula milione da odbace Sotonu i žive hristolikijim životom.



Iako bi neko mogao odlučiti da poveruje u ova kritička objašnjenja, za mene je to intelektualni i duhovni ćorsokak. Da bih poverovao u to, morao bih da prihvatam jednu po jednu dokazanu pretpostavku. Uz to, morao bih da odbacim svedočanstvo svakog od 11 svedoka, iako je svaki od njih ostao veran svom svedočanstvu do samog kraja; morao bih odbaciti božansko učenje koje ispunjava stranice ove svete knjige svojim uzvišenim istinama; morao bih zanemariti činjenicu da su se mnoštva, uključujući mene, više približila Bogu čitanjem ove knjige nego ijedne druge knjige, i povrh svega, morao bih poreći potvrđujuće šapate Svetog Duha. To bi bilo suprotno svemu što znam da je istina.



Iznosim svoje svečano svedočanstvo da je Mormonova knjiga prevedena darom i moću Božjom. Ona je Božji uverljiv svedok o božanstvu Isusa Hrista, proročkom pozivu Džozefa Smita i njenoj apsolutnoj istinitosti. U ime Isusa Hrista. Amen.

 

[Fazlija]

Ne znam, ja nisam bio odusevljen tom knjigom kada su mi je mormonski misionari predstavili. Vec na prvi pogled je jasno da je knjigu napisao jedan te isti pisac. Cijela je pisana u istom stilu, na isti nacin, a ona pretendira da bude zbirka razlicitih spisa koji su nastali u rasponu od nekoliko stoljeca i pisani od razlicitih pisaca.



Nadalje, navodno su andjeli Josephu Smithu dali tu knjigu napisanu na zlatnim plocama. On, on nikada nije nikome mogao pokazati te zlatne ploce jer su ih... pazi sad ovo... andjeli odnijeli nazad?! No, ima odredjeni broj njegovih prijatelja koji su potvrdili da su vidjeli te zlatne ploce... prilicno neuvjerljivo.



I na koncu, navodno je na podrucju Sjeverne Amerike postojala velika kultura, koja je morala ostaviti iza sebe neke materijalne ostatke. Stovise, navodno je to bila jevrejska cvilizacija. Ali ostaci tih gradova nisu nikada pronadjeni od strane arheologije. Stoga je vise nego razumno za zakljuciti da je Joseph Smith sve to sam izmislio.

 

[Nefi]

Ne znam, ja nisam bio odusevljen tom knjigom kada su mi je mormonski misionari predstavili. Vec na prvi pogled je jasno da je knjigu napisao jedan te isti pisac. Cijela je pisana u istom stilu, na isti nacin, a ona pretendira da bude zbirka razlicitih spisa koji su nastali u rasponu od nekoliko stoljeca i pisani od razlicitih pisaca.



Nadalje, navodno su andjeli Josephu Smithu dali tu knjigu napisanu na zlatnim plocama. On, on nikada nije nikome mogao pokazati te zlatne ploce jer su ih... pazi sad ovo... andjeli odnijeli nazad?! No, ima odredjeni broj njegovih prijatelja koji su potvrdili da su vidjeli te zlatne ploce... prilicno neuvjerljivo.



I na koncu, navodno je na podrucju Sjeverne Amerike postojala velika kultura, koja je morala ostaviti iza sebe neke materijalne ostatke. Stovise, navodno je to bila jevrejska cvilizacija. Ali ostaci tih gradova nisu nikada pronadjeni od strane arheologije. Stoga je vise nego razumno za zakljuciti da je Joseph Smith sve to sam izmislio.

Kao prvo niste u pravu. Dokazano je naučno da stil pisanja govori da postoje više autora.
Imajući to u vidu, tekstualni dokazi o autentičnosti Mormonove knjige su zaista izvanredni. Neki od najzanimljivijih imaju veze sa hebraizmom.
Ako je Mormonova knjiga zaista napisana u nekom obliku hebrejskog, onda bi neke od specifičnih idiosinkrazija hebrejskog jezika trebalo da se vide u Engleskom i ostalim prevodima. E eto, to je upravo tako.
Mormonova knjiga uključuje hijazme, proročke jadikovke, posesivne imenice, ako/i kondicionale, hebrejske idiome i frazeologizme, i desetine drugih termina radi kojih biste zvučili veoma pametno na zabavama. Nemoguće je da je Džozef Smit sve to izmislio.
Drugo, razlog je jednostavan zašto ta knjiga nije više na zemlji i zašto je anđeo odneo sa sobom. Mormonova knjiga je prevedena samo u trećem delu. Dve trećine su bile zapečaćenje za kasniji prevod, a da bi se očuvala bio je samo taj čin moguć. A što se tiče Arheologije Amerike, neki dokazi postoje.
Samo priča o Mormonovoj knjizi počinje na Bliskom istoku. Istraživači su uspeli da pronađu reference na mesta „Nahom“ i „Izobilje“ pomenuta na početku Mormonove knjige. Zemlja "Izobilje" opisana je kao oaza sa slatkom vodom, planinom, rudom, drvećem, voćem i medom. Danas znamo da zaista postoji takvo mesto.
Traganje za dokazima u Americi predstavlja neke jedinstvene izazove. Centralna Amerika se teško može uporediti sa sušnim Bliskim istokom, gde nikad ne pada kiša i ništa ne raste. Tek 2018. istraživači su ispod guste vegetacije džungle u Gvatemali pronašli ostatke hiljada građevina koje se pripisuju Majama. Ogromna metropola sedela je tik pod njihovim nogama vekovima - a sada je sve što smo mislili da znamo o Majama dovedeno u pitanje.
Tako odjednom postoje dokazi o nagomilanim putevima, pripitomljenim životinjama, naprednom načinu ratovanja i odbrambenim sistemima. Slučajno, se sve ove stvari opisuju i u Mormonovoj knjizi. Na kraji trebamo pomenuti da je Nefijsku narod još u četvtom veku bio uništen. Ali postoje mnoge legende kod Indijanaca koje opisuju jednog belog Boga sa bradom koji ih je posetio i obećao da če ponovo doći, što se slaže sa opisom o poseti Isusa tom narodu posle njegovog vaskrsenja.
Ali na kraju krajeva, kao i svaka druga religija, ne možemo naučno dokazati da se sve u Mormonovoj knjizi zaista dogodilo. Kao što ostatak hrišćanstva ne može dokazati da je Mojsije razdvojio Crveno more, ili da je Noje sagradio kovčeg, ili da je Hristos ustao iz mrtvih. Bez pribegavanja kružnom argumentu: „Biblija je istinita jer Biblija kaže da jeste“ – a kako da znamo da Biblija nije samo istorijska fikcija? Čak ni ne znamo ko je napisao veći deo Biblije. Na kraju krajeva, religiozni ljudi ovde koriste svoju veru za te stvari a ne naučne dokaze.
I na sreću, Isus Hrist zahteva od nas da mu verujemo. Svaka hrišćanska religija je na kraju utemeljena na veri zasnovanoj na podsticajima Svetog Duha.
Ako su vam dokazi bitni, naći ćete ih dosta. Neki od njih su za Mormonovu knjigu, a neki su protiv. Isto to važi i za Bibliju. Ali kao i uvek, pozivamo vas da pročitate Mormonovu knjigu, razmislite o njoj, a zatim upitate Boga u ime Hristovo da li je to istina. Svedočanstvo o svetim pismima, bilo Mormonovoj knjizi ili Bibliji, dolazi uvek od Boga, i jedino je merilo spoznaje i istine.