- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Posle smrti i vaskrsenja Isusa Hrista, otpad se postepeno širio. Spasiteljevi apostoli su bili odbačeni i pobijeni, Njegova učenja iskvarena, a Božje sveštenstvo uzeto sa zemlje. Drevni prorok Amos prorekao je vreme otpada i duhovne tame: „Gle, idu dani, kad ću pustiti glad na zemlju, ne glad hleba ni žeđ vode, nego slušanja reči Gospodnjih. I potucaće se od mora do mora, i od severa do istoka trčaće tražeći reč Gospodnju, i neće je naći” (Amos 8:11–12).
Jedan od onih koji je tražio Gospodnju reč izgubljenu sa zemlje bio je Džozef Smit, mladić koji je živeo u seoskoj opštini Palmire, u državi Njujork, 1820. godine. Džozef je bio snažan i živahan mladić svetle kože i svetlo smeđe kose, plavih očiju, peto od jedanaestoro dece u porodici Džozefa Smita starijeg i Lusi Mek Smit. Satima je radio pomažući ocu i starijoj braći u seči stabala i sadnji useva na njihovoj porodičnoj, gusto pošumljenoj farmi od stotinu jutara. Po rečima njegove majke, bio je „izuzetno mirno, prijatno dete” koje je bilo „mnogo više naklonjeno razmišljanju i dubokom proučavanju” nego iko od njegove braće i sestara. Mladi Džozef je radio da bi pomagao u izdržavanju svoje porodice i zbog toga je mogao da stekne samo malo osnovnog obrazovanja da bi znao da čita, piše i računa.
Tokom tog vremena, duh religiozne groznice širio se oblašću zapadnog Njujorka gde je porodica Smit živela. Smitovi su, kao i mnogi drugi, prisustvovali preporodu hrišćanskih zajednica u toj oblasti. Mada su se neki članovi njegove porodice priključili jednoj od crkava, Džozef nije. O tom vremenu kasnije je napisao:
„Moj um je bio ozbiljno zaokupljen svim važnim stvarima koje se odnose na dobrobit moje duše, što me je odvelo u istraživanje Svetih pisama, verujući, kako sam podučen, da sadrže reč Božju. Tako sam im se priklonio i moje prisno poznavanje tih različitih verskih zajednica dovelo je do toga da se veoma čudim, jer sam otkrio da svoju profesiju nisu krasili svetim hodom i pobožnim razgovorom saglasnim onome što sam otkrio da sadrži ta sveta riznica. To mi je ožalostilo dušu …
U mestu gde je živela porodica Džozefa Smita vladalo je neobično uzbuđenje u vezi sa religijom. Započelo je sa metodistima, ali je ubrzo je zahvatilo sve verske zajednice u tom delu pokrajine. Zaista, činilo se da je uzelo maha u celom području, i velika mnoštva su se priklonila različitim religioznim zajednicama, što je stvorilo ne malu uzbunu i podelu među ljudima koji su pozivali: „Evo, ovde!” i drugih: „Eno tamo!” Neki su podržavali metodističku veru, neki prezbiterijansku, a neki baptističku …
U to vreme Džozef Smit je imao petnaest godina. Porodica njegovog oca priklonila se prezbiterijanskoj veri, i četvoro ih se priključilo toj crkvi, naime, njegova majka Lusi, braća Hajram i Semjuel Harison i sestra Sofronija.
Za vreme tog velikog uzbuđenja, duh mu je obuzelo ozbiljno razmišljanje i velika teskoba, ali, mada su njegova osećanja bila duboka i često mučna, ipak je i dalje bio van svih tih zajednica, mada je prisustvovao nekolicini sastanaka, kad su mu to prilike dozvoljavale. Tokom vremena um mu se u izvesnoj meri priklonio metodističkoj zajednici pa je osetio izvesnu želju da im se priključi. Međutim, pometnja i sukob među različitim verskim zajednicama bili su toliki da je mladoj osobi poput njega i neupućenoj u ljude i stvari, bilo nemoguće da dođe do sigurnog zaključka ko je u pravu, a ko greši.
S vremena na vreme um mu je obuzimalo veliko uzbuđenje; graja i uskomešanost su bili veoma veliki i stalni. Prezbiterijanci su bili najodlučnije protiv baptista i metodista, i svim silama razuma i mudrovanja su se trudili da dokažu njihove zablude ili barem da ubede ljude da misle kako su u zabludi. S druge strane, baptisti i metodisti bili su isto tako uporni u nastojanju da svoje tvrdnje odbrane, a sve ostale obore.
Usred toga rata reči i uskomešanosti mišljenja, često je govorio sebi: „Šta učiniti? Koja je od svih tih zajednica u pravu?” ili „Da li sve greše? Ako je ijedna u pravu, koja je to, i kako da to saznam?”
Dok se tako naprezao u krajnjim teškoćama koje su izazvali sukobi tih religioznih zajednica, jednog dana je u Poslanici Jakovljevoj, prva glava, peti stih, pročitao: „Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato.”
Nikada nijedan stih iz Pisama nije sa većom snagom ušao u srce čovečje nego što je tada taj u njegovo. Sa velikom je silom, čini se, prožeo svaki osećaj njegovog srca. Uvek se iznova vraćao na njega, znajući da ako je ikome bila potrebna mudrost od Boga, njemu svakako jeste. Jer nije znao kako da postupi i ukoliko ne bi dobio više mudrosti nego što je tada imao, nikada ne bi ni saznao. Naime, učitelji religije različitih verskih zajednica, jedne te iste stihove iz Svetih pisama shvatali su toliko različito, da je to ubijalo svako poverenje u rešavanje tog pitanja pozivanjem na Bibliju.
Na kraju je došao do zaključka da mora ostati u mraku i pometnji, ili da postupi kako Jakov nalaže, to jest, da pita Boga. Konačno je odlučio da pita Boga, zaključivši da ako On daje mudrost onima koji je nemaju, i ako je daje rado i bez prekorevanja, i on se sme usuditi.
On je tako, u skladu sa svojom odlukom da pita Boga, otišao u šumarak da pokuša. Bilo je to ujutru divnog, vedrog dana, u rano proleće hiljadu osamsto dvadesete. Bilo je to prvi put u njegovom životu da je pokušao tako nešto, jer pored svih svojih nemira još nikada nije pokušao da se moli naglas.
Pošto se povukao na mesto gde je već ranije nameravao da ode, bacivši pogled unaokolo i utvrdivši da je sasvim sam, kleknuo je i počeo da iznosi Bogu želje svoga srca. Baš u tom trenutku, ugledao je, tačno iznad svoje glave, snop svetlosti sjajniji od sunca, koji se postepeno spuštao dok nije pao na njega.
Nebeski Otac i Isus Hrist pojavili su se pred Džozefom i odgovorili na njegovu poniznu molitvu.
Kad se svetlost spustila na njega, ugledao je dve osobe, čiji se sjaj i slava ne daju opisati, gde stoje u vazduhu iznad njega. Jedan od njih mu je progovorio, pozvavši ga po imenu i rekao, pokazujući na drugog:„Ovo je Sin moj ljubljeni. Poslušaj Ga!”
Dobio je odgovor da se ne sme priključiti ni jednoj, verskoj zajednici jer nijedna nije Njegova, i Osoba koja mu se obratila rekla je da su sva njihova verovanja odvratna u Njegovim očima, da su svi ti verski učitelji pokvareni, da Mu pristupaju usnama svojim, ali su srca njihova daleko od Njega; oni podučavaju nauke i zapovesti ljudske, imajući obličje pobožnosti, ali poriču moć njenu.
Jedan od onih koji je tražio Gospodnju reč izgubljenu sa zemlje bio je Džozef Smit, mladić koji je živeo u seoskoj opštini Palmire, u državi Njujork, 1820. godine. Džozef je bio snažan i živahan mladić svetle kože i svetlo smeđe kose, plavih očiju, peto od jedanaestoro dece u porodici Džozefa Smita starijeg i Lusi Mek Smit. Satima je radio pomažući ocu i starijoj braći u seči stabala i sadnji useva na njihovoj porodičnoj, gusto pošumljenoj farmi od stotinu jutara. Po rečima njegove majke, bio je „izuzetno mirno, prijatno dete” koje je bilo „mnogo više naklonjeno razmišljanju i dubokom proučavanju” nego iko od njegove braće i sestara. Mladi Džozef je radio da bi pomagao u izdržavanju svoje porodice i zbog toga je mogao da stekne samo malo osnovnog obrazovanja da bi znao da čita, piše i računa.
Tokom tog vremena, duh religiozne groznice širio se oblašću zapadnog Njujorka gde je porodica Smit živela. Smitovi su, kao i mnogi drugi, prisustvovali preporodu hrišćanskih zajednica u toj oblasti. Mada su se neki članovi njegove porodice priključili jednoj od crkava, Džozef nije. O tom vremenu kasnije je napisao:
„Moj um je bio ozbiljno zaokupljen svim važnim stvarima koje se odnose na dobrobit moje duše, što me je odvelo u istraživanje Svetih pisama, verujući, kako sam podučen, da sadrže reč Božju. Tako sam im se priklonio i moje prisno poznavanje tih različitih verskih zajednica dovelo je do toga da se veoma čudim, jer sam otkrio da svoju profesiju nisu krasili svetim hodom i pobožnim razgovorom saglasnim onome što sam otkrio da sadrži ta sveta riznica. To mi je ožalostilo dušu …
U mestu gde je živela porodica Džozefa Smita vladalo je neobično uzbuđenje u vezi sa religijom. Započelo je sa metodistima, ali je ubrzo je zahvatilo sve verske zajednice u tom delu pokrajine. Zaista, činilo se da je uzelo maha u celom području, i velika mnoštva su se priklonila različitim religioznim zajednicama, što je stvorilo ne malu uzbunu i podelu među ljudima koji su pozivali: „Evo, ovde!” i drugih: „Eno tamo!” Neki su podržavali metodističku veru, neki prezbiterijansku, a neki baptističku …
U to vreme Džozef Smit je imao petnaest godina. Porodica njegovog oca priklonila se prezbiterijanskoj veri, i četvoro ih se priključilo toj crkvi, naime, njegova majka Lusi, braća Hajram i Semjuel Harison i sestra Sofronija.
Za vreme tog velikog uzbuđenja, duh mu je obuzelo ozbiljno razmišljanje i velika teskoba, ali, mada su njegova osećanja bila duboka i često mučna, ipak je i dalje bio van svih tih zajednica, mada je prisustvovao nekolicini sastanaka, kad su mu to prilike dozvoljavale. Tokom vremena um mu se u izvesnoj meri priklonio metodističkoj zajednici pa je osetio izvesnu želju da im se priključi. Međutim, pometnja i sukob među različitim verskim zajednicama bili su toliki da je mladoj osobi poput njega i neupućenoj u ljude i stvari, bilo nemoguće da dođe do sigurnog zaključka ko je u pravu, a ko greši.
S vremena na vreme um mu je obuzimalo veliko uzbuđenje; graja i uskomešanost su bili veoma veliki i stalni. Prezbiterijanci su bili najodlučnije protiv baptista i metodista, i svim silama razuma i mudrovanja su se trudili da dokažu njihove zablude ili barem da ubede ljude da misle kako su u zabludi. S druge strane, baptisti i metodisti bili su isto tako uporni u nastojanju da svoje tvrdnje odbrane, a sve ostale obore.
Usred toga rata reči i uskomešanosti mišljenja, često je govorio sebi: „Šta učiniti? Koja je od svih tih zajednica u pravu?” ili „Da li sve greše? Ako je ijedna u pravu, koja je to, i kako da to saznam?”
Dok se tako naprezao u krajnjim teškoćama koje su izazvali sukobi tih religioznih zajednica, jednog dana je u Poslanici Jakovljevoj, prva glava, peti stih, pročitao: „Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato.”
Nikada nijedan stih iz Pisama nije sa većom snagom ušao u srce čovečje nego što je tada taj u njegovo. Sa velikom je silom, čini se, prožeo svaki osećaj njegovog srca. Uvek se iznova vraćao na njega, znajući da ako je ikome bila potrebna mudrost od Boga, njemu svakako jeste. Jer nije znao kako da postupi i ukoliko ne bi dobio više mudrosti nego što je tada imao, nikada ne bi ni saznao. Naime, učitelji religije različitih verskih zajednica, jedne te iste stihove iz Svetih pisama shvatali su toliko različito, da je to ubijalo svako poverenje u rešavanje tog pitanja pozivanjem na Bibliju.
Na kraju je došao do zaključka da mora ostati u mraku i pometnji, ili da postupi kako Jakov nalaže, to jest, da pita Boga. Konačno je odlučio da pita Boga, zaključivši da ako On daje mudrost onima koji je nemaju, i ako je daje rado i bez prekorevanja, i on se sme usuditi.
On je tako, u skladu sa svojom odlukom da pita Boga, otišao u šumarak da pokuša. Bilo je to ujutru divnog, vedrog dana, u rano proleće hiljadu osamsto dvadesete. Bilo je to prvi put u njegovom životu da je pokušao tako nešto, jer pored svih svojih nemira još nikada nije pokušao da se moli naglas.
Pošto se povukao na mesto gde je već ranije nameravao da ode, bacivši pogled unaokolo i utvrdivši da je sasvim sam, kleknuo je i počeo da iznosi Bogu želje svoga srca. Baš u tom trenutku, ugledao je, tačno iznad svoje glave, snop svetlosti sjajniji od sunca, koji se postepeno spuštao dok nije pao na njega.
Nebeski Otac i Isus Hrist pojavili su se pred Džozefom i odgovorili na njegovu poniznu molitvu.
Kad se svetlost spustila na njega, ugledao je dve osobe, čiji se sjaj i slava ne daju opisati, gde stoje u vazduhu iznad njega. Jedan od njih mu je progovorio, pozvavši ga po imenu i rekao, pokazujući na drugog:„Ovo je Sin moj ljubljeni. Poslušaj Ga!”
Dobio je odgovor da se ne sme priključiti ni jednoj, verskoj zajednici jer nijedna nije Njegova, i Osoba koja mu se obratila rekla je da su sva njihova verovanja odvratna u Njegovim očima, da su svi ti verski učitelji pokvareni, da Mu pristupaju usnama svojim, ali su srca njihova daleko od Njega; oni podučavaju nauke i zapovesti ljudske, imajući obličje pobožnosti, ali poriču moć njenu.
