- Poruke
- 1,234
- Reakcijski bodovi
- 48
- Bodovi
- 48
Da li ste ikada razgovarali sa protestantskim ili evangelističkim hrišćaninom kada u nekom trenutku diskusije, dok ste govorili o razlikama u verovanjima ili prihvaćenim doktrinama, on kaže: „Gde se to učenje nalazi u Bibliji?“ Kada postave ovo pitanje, možda toga nisu ni svesni, ali se pozivaju na pretpostavku koju imaju, a koja je tradicionalno poznata među većinom vernika Biblije kao Sola scriptura ili samo Biblija. Solo scriptura je verovanje ili tradicija koja je nastala iz protestantske reformacije. Kada su članovi Katoličke crkve počeli da se distanciraju od verovanja u živi autoritet crkvenog vođstva, bila im je potrebna zamena. Pošto nisu hteli da gledaju ka crkvi kao autoritetu od Boga, u zamenu nastaje ideja da je sveto pismo jedini autoritet. Ova ideja da je moderna Biblija vrhovni autoritet, a ne standard živih proroka, koji je Bog uvek koristio, je u srži sola skriptura.Sola scriptura je bila centralna tema u reformaciji. Reformacija je u osnovi bila, perspektiva i želja da je ono što Biblija uči, bude jedina tradicija pravo na Sveto pismo, pravo na autoritet njega. To znači samo Biblija. Dakle, i to je naravno razlog zašto često dobijamo odgovor, šta kaže Sveto pismo?
To znači da je Sveto pismo, knjige u Bibliji koji su od Boga, božanski inspirisane, ili nadahnute, i da je samo to Sveto pismo konačni autoritet za hrišćane o tome u šta veruju i kako žive. Samo Sveto pismo je konačni autoritet o tim stvarima.
Dakle, ovo odbacuje sve druge autoritete bilo koje vrste.
Sveto pismo je znači jedino nepogrešivo pravilo vere za bilo koju crkvu. Pošto je pismo nadahnuto, ono je po definiciji vrhovni autoritet. Jer ne može biti višeg autoriteta od samog Boga. Sva ostala pravila vere, verovanja, sabori ili bilo šta drugo što je proizvela sama crkva podleže konačnoj korekciji Božje reči. To je ono što znači solo scripture.
Često citiraju stih u 2. Timoteju 3:16. "Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti, da čovek Božji bude savršen, potpuno opremljen za svako dobro delo."
Za njih je pismo konačno, zato je i u stanju da ih, kako piše, učini dovoljnim i opremi za svako dobro delo.
Ova uobičajena pretpostavka je razlog zašto vam vaši protestantski prijatelji traže da opravdate svoja verovanja koristeći samo Bibliju. Važno je shvatiti da kada protestant koristi reč Sveto pismo, ono što zapravo misli je 66 knjiga protestantskog kanona. 39 Starog zaveta i 27 Novog zaveta. Takođe će koristiti termin Božja reč da opišu ovih 66 knjiga. Pre nego što pređemo na stvar, želeo bih samo da razjasnim svaku od osnovnih tačaka ovog verovanja naših protestantskih kritičara. Tradicija solo scriptura uči da protestantsku Bibliju treba posmatrati kao da je izdahnuta od Boga i stoga nepogrešiva ili nesposobna za grešku. Kao da ju je sam Bog napisao. Protestantska Biblija je konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Za njih tekst protestantske Biblije sadrži sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa mu se ne sme dodavati ni u jednom trenutku. U neophodnim doktrinama spasenja, biblijski tekst je dovoljno jasan da svaki verujući čitalac razume njegovo istinsko i nameravano značenje. Biblija tumači Bibliju. To znači da kada je odlomak Biblije nejasan čitaocu, drugi jasniji odlomci treba da se koriste za dešifrovanje nejasnih. Sada je važno shvatiti da čak i ako je jedna od ovih pet osnovnih tačaka sola scriptura pogrešna, ceo stav pada.
Sada bih želeo da pokažem zašto su ove ideje pogrešne.
Pitanje koje zaista treba imati na umu jeste koje razloge imamo da verujemo da je sve što treba da znamo o Božjem otkrivenju celom čovečanstvu sadržano na stranicama protestantskog kanona i da sva spasonosna istina vezana za ovo pitanje treba da bude testirana tim standardom. Uskoro ćete shvatiti, ako već niste, da je ova tradicija sola scriptura osnovni razlog za sva naša neslaganja sa našom evangelističkom braćom i sestrama.
Oni jednostavno pretpostavljaju da je to podrazumevani stav i da se slažete sa njima oko toga ili, ako se ne slažete, da vas ili vašu religiju ne treba shvatati ozbiljno. Prvo, Sveto pismo treba posmatrati kao da ga je Bog napisao i da je stoga nepogrešivo ili nesposobno za tako nešto. Ova ideja potiče od grčke reči koju je Pavle koristio u 2. Timoteju 3:16 Theopneustos (θεόπνευστος), često prevedena kao od Boga nadahnuto. Katolički apologeti ističu pravo da je ovo tumačenje ove reči pretpostavka koju treba da dovedemo u pitanje, zašto? „Sve je Pismo "Theopneustos" prevedeno kao Bog nadahnjuje korisno za poučavanje, za ukor, za ispravljanje, za vaspitanje u pravednosti. Zato čujemo često od protestantskih apologeta je da je Pismo jedino nepogrešivo pravilo vere za crkvu jer je ontološki jedinstveno.
Ovi apologete tvrde da ako nešto jeste Theopneustos, onda dolazi direktno od Boga. A pošto dolazi direktno od Boga ili je izdahnuto iz njegovih usta, to mora biti nepogrešivo pravilo vere za crkvu. Ipak se u celoj Bibliji nalazi samo jedan takav stih i nigde ne objašnjava značenje Božjeg nadahnuća niti kako to zapravo funkcioniše, ili kada bi svi znali kako to funkcioniše ne bi imali svi tako različita mišljenja o tome.
Grčka reč Theopneustos je složenica formirana od dve reči. Mnogi protestanti jednostavno kažu da reč mora imati ovo značenje reči „theo“ i „pneustos“. Ali to je ono što je protestantski teolog D.A. Karson nazvao korenskom zabludom. Ne možete odrediti značenje reči samo na osnovu značenja njenog korena ili sastavnih delova.
Karson koristi primer grčke reči „aposttolo“ (apostol) i da je ona srodna glagolu „apostello“ (ja šaljem), ali reč „apostto“ ne znači onaj koji je poslat; njena stvarna upotreba znači glasnik ili predstavnik, tako da se ovde njena uobičajena upotreba u Novom zavetu ne poklapa sa etmološkim ili korenskim delovima reči.
Ako je to tako bitno zašto se izraz „Theopneustos“ pojavljuje samo jednom u Bibliji? Dakle, nemamo ništa drugo u Bibliji što bi nam omogućilo poređenje kako bismo pokazali šta ta reč znači. Reći da Theopneustos samo znači Božje nadahnuće, nije od pomoći jer se Theopneustos može prevesti sa aktivnim nadahnućem ali i sa pasivnim. Primarno značenje reči bi onda bilo ono šta Sveto pismo sa nama čini, a ne odakle dolazi ili kakav autoritet ima u crkvi. Svojstvo da je Bog nadahnuće bi se shvatilo kao da je Sveto pismo duhovno životvorno ili spasonosno. Baš kao što je i Bog udahnuo život u Adama da bi ga učinio živim bićem u Postanju 2:7. Po tome bi sveto pismo imalo kvalitet Božjeg nadahnuća koje nam daje duhovni život kao Božjoj deci.
Reći da je Biblija nepogrešiva kao što Pavle kaže da joj sam Bog nadahnjuje reči i stoga one ne mogu biti pogrešne nije ništa više od pretpostavke da Theopneustos znači ono što protestanti žele da znači. Razmislite o tome. Reč se koristi samo jednom u celoj Bibliji. I Pavle nikada ne ekstrapolira šta podrazumeva pod tom rečju. Protestanti nemaju živi autoritet poput Pavla da ispravno ili autoritativno tumači reč umesto njih. Drugim rečima, oni odbacuju moderne proroke i stoga nemaju nikakav oblik presuđivanja o bilo kakvom tumačenju bilo čega u Bibliji. Kad god sam pitao svoje protestantske prijatelje kako su pogrešivi ljudi mogli nepogrešivo da zapišu i da pravilno tumače otkrovenja od Boga, skoro uvek sam dobijao isti odgovor: Misterija.
Pozivanje na misteriju kada se suočite sa teškim pitanjem u vezi sa vašim nelogičnim stavom nikada mi nije delovalo baš ubedljivo. Ili će reći: „Ne mislite da Bog može da sačuva svoju reč?“ A moj odgovor je da nisam upoznat ni sa jednim autoritativnim izvorom koji tvrdi da Bog oduzima slobodnu volju osobe koja zapisuje otkrovenja od njega. To ne znači da nemamo pouzdane izvore otkrovenja od Boga. Imamo. Mnogo njih, uključujući i Bibliju. Ali oni ne moraju biti nepogrešivi, niti mogu to biti.
Reći da pogrešivo ljudsko biće može da izvršava nepogrešive radnje je očigledno kontradiktorno. Ne možete funkcionisati pod pretpostavkom logike i prihvatiti ovu definiciju teoponta. Zatim, 66 knjiga protestantske Biblije su konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Božji glas ne može priznati viši ili jednaki autoritet. To je krajnji autoritet u svim stvarima. Jer Bog ne može da se poziva ni na jedan viši autoritet da bi utvrdio istinitost onoga što kaže. Postoji jedno jednostavno pitanje koje rešava ovo pitanje. Gde Biblija kaže da je Biblija konačni autoritet? Ne kaže. Pa, kako su došli do ovog zaključka? Evangelista Frenk Turk majstorski opisuje problem dajući ovakvu izjavu. Sada ćemo primeniti ovaj zakon neprotivrečnosti na nekoliko izjava koje čujete u našoj današnjoj kulturi, a koje pokušavaju da poreknu da istina postoji. U stvari, evo veoma direktnog poricanja postojanja istine. Ljudi će reći da nema istine. Ovo je relativistička postmodernistička tvrdnja. Sada, postoji samo jedan veliki problem sa ovim. Kada neko kaže da nema istine, trebalo bi da postavite toj osobi pitanje. Šta bi trebalo da bude pitanje? Da. Ako neko kaže da nema istine, reći ćete: „Hej, je li to istina?
Da li je istina da nema istine? Jer ako je istina da nema istine, tvrdnja da nema istine ne može biti istinita. Ali tvrdi da je istinita.
Kada neko kaže nešto što je besmisleno, sve što treba da uradite da biste lako opovrgnuli tu tvrdnju jeste da je okrenete protiv same sebe. Dakle, hajde da pokušamo. Vaš protestantski prijatelj vam kaže da je Biblija konačni autoritet za vernike u Hrista i da se u njoj nalaze sve stvari koje je potrebno znati o spasenju. Sada, ako je to istina, postoje neverovatne implikacije te izjave. Dakle, koje pitanje postavljate? Pitanje je, kao što nas je Frenk naučio, gde Biblija kao konačni autoritet uči da je Biblija konačni autoritet? Ako Biblija ne kaže da je Biblija konačni autoritet, onda vernik u Hrista mora da veruje da je Biblija konačni autoritet? Sada, u zavisnosti od protestanta, možete dobiti nekoliko ili mnogo stihova koje oni... veruju, uče da Biblija uči da je Biblija konačni autoritet. Ali svi ti stihovi koje će vam pokazati imaće barem jednu zajedničku stvar. Nijedan od njih neće pomenuti Bibliju. Možda će reći Božje reči ili Sveto pismo, ali nemojte tako brzo upadati u protestantsku pretpostavku da je protestantski kanon od 66 knjiga sinonim za te termine. Da razjasnimo, da li Biblija sadrži prelepe istine o Isusu Hristu, njegovom jevanđelju i spasenju? Naravno. Ali razmislite o ovome logički. Šta nije postojalo u vreme kada je svaki od biblijskih tekstova pisan? Tako je, protestantska Biblija. Biblija kao antologija ili biblioteka knjiga nije sastavljena u protestantski kanon od 66 knjiga sve do godina nakon što je poslednja knjiga, koja god da je napisana, napisana. Dakle, logički je nemoguće da se Biblija ikada poziva na Bibliju jer Biblija koju protestanti danas čitaju još nije postojala. Pa zašto protestanti veruju da je njihov trenutni kanon konačni autoritet za Božji narod? Oni to jednostavno pretpostavljaju. Kako bi inače mogli autoritativno ili smisleno klasifikovati ono što treba smatrati Sveto pismo?
Pogotovo kada nijedan autoritativni izvor na koji se pozivaju nikada nije naveo ili čak pokušao da navede tako nešto. Ovo nas zapravo direktno vodi do naše sledeće tačke. Broj tri, tekstovi Biblije sadrže sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa se tome ne sme dodavati ni u jednom trenutku.
Vestminstersko ispovedanje vere kaže: „Čitav Božji savet u vezi sa svim stvarima neophodnim za njegovu slavu, spasenje čoveka, veru i život je ili izričito utvrđen u protestantskom kanonu, ili se iz njega može izvesti dobrim i neophodnim posledicama, čemu se ništa nikada ne sme dodati, bilo novim otkrovenjima duha ili ljudskim predanjima.“ Da li razumete šta ovo znači? Ništa se nikada ne sme dodati, čak ni otkrovenjima od duha. Čak i ako bi Bog želeo da tome doda još otkrovenja, to bi bilo odbačeno na osnovu ovog simbola vere.
Sam Bog bi im se mogao pojaviti i pokušati da ispravi njihova pogrešna shvatanja i oni bi odbacili da je to Bog jer on uči nešto drugačije od onoga što oni tumače pod biblijskim tekstom. Zapamtite, ništa se nikada ne sme dodati bez obzira na izvor, čak ni sam Bog. Drugim rečima, kanon je zatvoren i ne može ga otvoriti čak ni božanstvo. Ova teza zatvorenog kanona je uspostavljena kao pokušaj da se obezbedi izvesna ekskluzivnost onome što se može smatrati Svetim pismom. Ali time je pokrenuo neka svoja nova pitanja. Prvo pitanje koje moramo postaviti ako je kanon zatvoren jeste kako su protestanti uopšte odredili kanon.
Da bi razumeli termin Sveto pismo, moramo znati šta on obuhvata. Ako je celokupno Sveto pismo od Boga inspirisano, ono ne identifikuje šta su sva ta pisma. Sada bismo mogli pretpostaviti, da se to odnosi na 73 knjiga Starog i Novog zaveta. Ali čak ni to ne pomaže samo po sebi jer ne definiše koje su knjige u kanonu.
Ljudi koji kažu da se vode samo Svetim pismom, kažu kada ih pitam gde vam Sveto pismo govori koje knjige pripadaju Svetom pismu, oni ne odgovore jer očigledno Biblija nigde ne kaže koje knjige pripadaju Svetom pismu.
To je nedosledni stav, jer osoba kaže da prihvata samo one stvari koje se nalaze u Svetom pismu. Poziva se na Sveto pismo. Veliča Sveto pismo i naglašava autoritet i važnost Svetog pisma. Ali nikada vam ne kaže tačno koje su knjige Sveto pismo, a koje nisu. Dakle, da bi se branio ovaj stav solos scriptura, neophodno je da se taj branilac zapravo pozove na nešto van Svetog pisma, kako bi odbranio solo scriptura.
Pa, kako znate da je Biblija inspirisana reč Božja? Pa, zato što je Bog tako rekao, zar ne? Ipak ovaj zaključak, ne rešava ništa. Na šta protestant može da ukaže kao na uspostavljanje kanona Biblije?
Protestant ne može da ukaže na Bibliju da bi imao kanon jer u tekstu nema ničega na šta bi mogao da ukaže. I ne može da ukaže ni na šta van Biblije iz dva razloga. Prvo, ako bi ukazali na nešto iz Biblije da bi potvrdili Bibliju, zar se taj izvor ne bi smatrao autoritativnijim od Biblije? A to ne možemo imati jer smo već utvrdili da ne postoji izvor viši od Biblije. I drugo, zato što nijedan tekst u Bibliji nikada ne daje ničemu van Biblije autoritet da potvrdi Bibliju. Zato ponovo pitam, koji su kriterijumi za to koje spise treba smatrati Svetim pismom i uključiti u božanski kanon? Ako postavite ovo pitanje svojim protestantskim prijateljima, najverovatnije ćete dobiti razne odgovore. Bez obzira na odgovore koje daju, pitanje će uvek biti neizbežno.
Pastor Džejms Vajt objašnjava ovako stav svoje crkve. "U osnovi razlog zašto kažemo da je ova knjiga nepogrešiva, i ne kažemo da je to samo gomila starih gluposti kao što to rade drugi ljudi, to je dar vere."
U redu. Samo se pitam šta je to što potvrđuje ideju da ovaj dar vere nije samo iluzija?
Verujemo da je Biblija istinita zato što Biblija kaže da je istinita? Jedini razlog zašto verujemo da je istinita je taj što nas Bog tera da verujemo?
Sada imamo još jedan problem, jer ako mi verujemo u Sveto pismo zato što nam Bog daje dar vere, kako onda mogu da kažem tako nešto jer sa tim ukazujem na drugi autoritet. Kako onda mogu znati da je Biblija istinita, ako nema višeg autoriteta od nje?
Oni su dovoljno iskreni jer priznaju da je njihova logika nestabilna i da nemaju zapravo koherentan argument zašto uopšte veruju u Bibliju.
Jednostavno rečeno kada kažu da veruju da je Biblija istinita zato što ih Bog navodi da veruju, to bi onda značilo, da veruju u Bibliju zbog drugog izvora osim Biblije, onda bi taj izvor bio autoritetniji od Biblije i solo scriptura pada u vodu.
