- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Sinovi i ćerke Božje
Ruben V. Aliaud
Danas bih želeo da govorim o jednoj od najradosnijih, najslavnijih i najmoćnijih jevanđeoskih istina koje je Bog otkrio. Istovremeno, ironično je zbog čega smo često kritikovani. Iskustvo koje sam doživeo pre nekoliko godina duboko je produbilo moju zahvalnost za ovu jevanđeosku istinu.
Jednom sam bio pozvan na versku konferenciju na kojoj je objavljeno da će od tog trenutka priznavati valjanim sva krštenja koja obavljaju skoro sve druge hrišćanske crkve, sve dok se obred vrši vodom i u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zatim je objašnjeno da se ovo pravilo ne odnosi na krštenja koja vrši Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana.
Posle konferencije mogao sam dublje da uđem u razloge tog izuzetka sa voditeljem zaduženim za najavu. Imali smo divan i opsežan razgovor.
Ukratko, objasnio mi je da izuzetak prvenstveno ima veze sa našim posebnim verovanjima o Božanstvu, koje druge hrišćanske verske zajednice često nazivaju Trojstvom. Izrazio sam da cenim što je odvojio vreme da mi objasni svoja uverenja i politiku svoje crkve. Na kraju našeg razgovora, zagrlili smo se, a zatim i pozdravili.
Kada sam kasnije razmišljao o našoj diskusiji, ono što je ovaj vođa rekao o tome da sveci poslednjih dana ne razumeju ono što je on nazvao „misterijom Trojstva” ostalo mi je na pameti. Na šta je mislio? Pa, to je imalo veze sa našim razumevanjem prirode Boga. Verujemo da je Bog Otac „uzvišen čovek” sa proslavljenim „telo[m] od mesa i kostiju opipljiv[im] kao i čovečje; Sin isto tako”. Dakle, svaki put kada govorimo o prirodi Boga, na neki način, nekako, govorimo i o svojoj sopstvenoj prirodi.
I to je tačno ne samo zato što smo svi stvoreni „po [Njegovom] obličju, kao što [je On]”, već i zato što je, kao što je zapisao psalmista, Bog rekao: „Bogovi ste; i sinovi Višnjeg svi”. Ovo je za nas dragoceno učenje koje je sada ponovo primljeno dolaskom Obnove. Ukratko, nije ni više ni manje od onoga što naši misionari poučavaju kao prvu lekciju, prvi pasus, prvi red: „Bog je naš nebeski Otac, i mi smo Njegova deca.”
Dakle, možete reći: „Ali mnogi ljudi veruju da smo deca Božja.” Da, to je tačno, ali njihovo razumevanje može biti malo drugačije od sadržajnosti njegovog dubljeg značenja koje mi potvrđujemo. Za svece poslednjih dana ovo učenje nije metaforično. Umesto toga, mi zaista verujemo da smo svi doslovno deca Božja. On je „O[tac] [naših] duhova”,6 i zbog toga imamo potencijal da postanemo poput Njega, što se nekima čini nezamislivim.
Prošlo je više od 200 godina otkako je Prva vizija otvorila vrata Obnovi. U to vreme, mladi Džozef Smit je tražio vođstvo sa neba da zna kojoj crkvi da se pridruži. Kroz otkrivenje koje je primio tog dana, i u kasnijim otkrivenjima, prorok Džozef je stekao znanje o prirodi Boga i našem odnosu prema Njemu kao Njegovoj deci.
Zbog toga jasnije saznajemo da je naš Nebeski Otac poučavao ovo dragoceno učenje od samog početka. Dozvolite mi da citiram najmanje dva izveštaja iz Svetih pisama da to ilustrujem.
Možda se sećate Božjih uputstava Mojsiju zapisanih u Dragocenom biseru.
Čitamo da je „Bog prozbori Mojsiju govoreći: Gle, ja sam Gospod Bog Svemogući, i Beskrajni je ime moje.” Drugim rečima: Mojsije želim da znaš ko sam. Onda je dodao: „I gle, ti si sin moj.” Kasnije je rekao: „I imam delo za tebe, Mojsije sine moj, i ti si na sliku Jedinorođenca moga.” I na kraju, završio je sa: „A sada, gle, ovu jednu stvar pokazujem tebi,Mojsije, sine moj.”
Izgleda da je Bog bio odlučan da nauči Mojsija barem jednu lekciju: „Ti si moje dete”, koju je ponovio najmanje tri puta. Nije mogao ni da pomene Mojsijevo ime, a da odmah ne doda da je on Njegov sin.
Međutim, nakon što je Mojsije ostao sam, osećao se slabim jer više nije bio u prisustvu Božjem. Tada je Sotona došao da ga iskuša. Možete li videti obrazac ovde? Prvo što je on rekao bilo je: „Mojsije, sine čovečji, pokloni mi se.”
U ovom kontekstu, Sotonin zahtev da mu se pokloni možda je bio samo smetnja. Značajno iskušenje za Mojsija u tom trenutku slabosti bilo je da se zbuni i veruje da je samo „[sin] čovečiji”, a ne dete Božje.
„I dogodi se da Mojsije pogleda Sotonu i reče: Ko si ti? Jer gle, ja sam sin Božji, na sliku Jedinorođenca Njegovog;” Na sreću, Mojsije nije bio zbunjen i nije dozvolio da bude zaveden. Naučio je lekciju o tome ko je zaista.
Sledeća priča se nalazi u Mateju 4. Naučnici su ovo nazvali „tri Isusova iskušenja”, kao da je Gospod bio iskušavan samo tri puta, što u stvari nije slučaj.
Upotrebljene su tone mastila da se objasni značenje i sadržaj ovih iskušenja. Kao što znamo, poglavlje počinje objašnjavanjem da je Isus otišao u pustinju: „I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladne.”
Sotonino prvo iskušenje se tada odnosilo na zadovoljavanje Gospodovih fizičkih potreba. „Reci da kamenje ovo hlebovi postanu”, dao je izazov Spasitelju.
Drugi mamac se odnosio na iskušavanje Boga: „Skoči dole, jer u pismu stoji da će anđelima svojim zapovediti za tebe.”
Konačno, Sotonino treće iskušenje odnosilo se na težnje i slavu sveta. Nakon što je Isusu pokazao „sva carstva ovog sveta … reče Mu [Sotona]: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se.”
Istina, Sotonino zadnje iskušenje je možda imalo manje veze sa te tri specifične provokacije, a više sa iskušavanjem Isusa Hrista da dovede u pitanje svoju božansku prirodu. Najmanje dva puta, mamcu je prethodila upitna optužba od strane Sotone „Ako si Sin Božji”; ako zaista veruješ, onda uradi ovo ili ono.
Obratite pažnju šta se dogodilo neposredno pre nego što je Isus otišao u pustinju da posti i moli se: nalazimo zapis o Hristovom krštenju. A kada je izašao iz vode, dođe „glas s neba, koji govori: Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.”
Da li vidimo vezu? Možemo li prepoznati obrazac ovde?
Nije ni čudo što nas svaki put kada budemo poučavani o našoj božanskoj prirodi i sudbini, protivnik svake pravednosti dovodi u iskušenje da ih dovedemo u pitanje.
Koliko bi naše odluke bile drugačije kada bismo stvarno znali ko smo zapravo.
Živimo u izazovnom svetu, svetu sve većeg meteža, gde se časni ljudi trude da barem naglase naše ljudsko dostojanstvo, dok mi pripadamo crkvi i prihvatamo Jevanđelje koje …podiže naša gledišta i poziva nas u ono što je božansko.
Isusova zapovest da budemo „savršeni kao što je savršen Otac [naš] nebeski.” jasan je odraz Njegovih visokih očekivanja i naših večnih mogućnosti. Dakle, ništa od ovoga se neće dogoditi preko noći. Prema rečima predsednika Džefrija R. Holanda, to će se desiti „na kraju”. Ali obećanje je da ako „dođ[emo] Hristu” … „b[ićemo] usavršeni u Njemu.” To zahteva puno rada – ne bilo kakvog rada, već božanskog rada. Njegovog rada!
Sada, dobra vest je da je upravo naš Nebeski Otac izjavio: „Jer gle, ovo je delo moje i slava moja – da ostvarujem besmrtnost i večni život čoveka”.
Poziv da „mislimo Nebeski” obuhvata divan podsetnik na našu božansku prirodu, poreklo i potencijalno odredište. Nebo možemo dostići samo kroz pomirbenu žrtvu Isusa Hrista.
Možda je zato Sotona pokušavao da zavede Isusa istim iskušenjem od početka do kraja Njegove zemaljske službe. Matej je zapisao da dok je Isus visio na krstu, oni „koji prolažahu huljahu na Nj, … govoreći: … Ako si Sin Božji, siđi s krsta.” Neka je slava Bogu što nas nije poslušao, već nam je obezbedio put da primimo sve celestijalne blagoslove.
Uvek se sećajmo, za našu sreću plaćena je velika cena.
Svedočim kao kod apostola Pavla da „ovaj Duh svedoči našem duhu, da smo deca Božija. A kad smo deca, i naslednici smo; naslednici, dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi; jer s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.“ U ime Isusa Hrista, amen.
Ruben V. Aliaud
Danas bih želeo da govorim o jednoj od najradosnijih, najslavnijih i najmoćnijih jevanđeoskih istina koje je Bog otkrio. Istovremeno, ironično je zbog čega smo često kritikovani. Iskustvo koje sam doživeo pre nekoliko godina duboko je produbilo moju zahvalnost za ovu jevanđeosku istinu.
Jednom sam bio pozvan na versku konferenciju na kojoj je objavljeno da će od tog trenutka priznavati valjanim sva krštenja koja obavljaju skoro sve druge hrišćanske crkve, sve dok se obred vrši vodom i u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zatim je objašnjeno da se ovo pravilo ne odnosi na krštenja koja vrši Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana.
Posle konferencije mogao sam dublje da uđem u razloge tog izuzetka sa voditeljem zaduženim za najavu. Imali smo divan i opsežan razgovor.
Ukratko, objasnio mi je da izuzetak prvenstveno ima veze sa našim posebnim verovanjima o Božanstvu, koje druge hrišćanske verske zajednice često nazivaju Trojstvom. Izrazio sam da cenim što je odvojio vreme da mi objasni svoja uverenja i politiku svoje crkve. Na kraju našeg razgovora, zagrlili smo se, a zatim i pozdravili.
Kada sam kasnije razmišljao o našoj diskusiji, ono što je ovaj vođa rekao o tome da sveci poslednjih dana ne razumeju ono što je on nazvao „misterijom Trojstva” ostalo mi je na pameti. Na šta je mislio? Pa, to je imalo veze sa našim razumevanjem prirode Boga. Verujemo da je Bog Otac „uzvišen čovek” sa proslavljenim „telo[m] od mesa i kostiju opipljiv[im] kao i čovečje; Sin isto tako”. Dakle, svaki put kada govorimo o prirodi Boga, na neki način, nekako, govorimo i o svojoj sopstvenoj prirodi.
I to je tačno ne samo zato što smo svi stvoreni „po [Njegovom] obličju, kao što [je On]”, već i zato što je, kao što je zapisao psalmista, Bog rekao: „Bogovi ste; i sinovi Višnjeg svi”. Ovo je za nas dragoceno učenje koje je sada ponovo primljeno dolaskom Obnove. Ukratko, nije ni više ni manje od onoga što naši misionari poučavaju kao prvu lekciju, prvi pasus, prvi red: „Bog je naš nebeski Otac, i mi smo Njegova deca.”
Dakle, možete reći: „Ali mnogi ljudi veruju da smo deca Božja.” Da, to je tačno, ali njihovo razumevanje može biti malo drugačije od sadržajnosti njegovog dubljeg značenja koje mi potvrđujemo. Za svece poslednjih dana ovo učenje nije metaforično. Umesto toga, mi zaista verujemo da smo svi doslovno deca Božja. On je „O[tac] [naših] duhova”,6 i zbog toga imamo potencijal da postanemo poput Njega, što se nekima čini nezamislivim.
Prošlo je više od 200 godina otkako je Prva vizija otvorila vrata Obnovi. U to vreme, mladi Džozef Smit je tražio vođstvo sa neba da zna kojoj crkvi da se pridruži. Kroz otkrivenje koje je primio tog dana, i u kasnijim otkrivenjima, prorok Džozef je stekao znanje o prirodi Boga i našem odnosu prema Njemu kao Njegovoj deci.
Zbog toga jasnije saznajemo da je naš Nebeski Otac poučavao ovo dragoceno učenje od samog početka. Dozvolite mi da citiram najmanje dva izveštaja iz Svetih pisama da to ilustrujem.
Možda se sećate Božjih uputstava Mojsiju zapisanih u Dragocenom biseru.
Čitamo da je „Bog prozbori Mojsiju govoreći: Gle, ja sam Gospod Bog Svemogući, i Beskrajni je ime moje.” Drugim rečima: Mojsije želim da znaš ko sam. Onda je dodao: „I gle, ti si sin moj.” Kasnije je rekao: „I imam delo za tebe, Mojsije sine moj, i ti si na sliku Jedinorođenca moga.” I na kraju, završio je sa: „A sada, gle, ovu jednu stvar pokazujem tebi,Mojsije, sine moj.”
Izgleda da je Bog bio odlučan da nauči Mojsija barem jednu lekciju: „Ti si moje dete”, koju je ponovio najmanje tri puta. Nije mogao ni da pomene Mojsijevo ime, a da odmah ne doda da je on Njegov sin.
Međutim, nakon što je Mojsije ostao sam, osećao se slabim jer više nije bio u prisustvu Božjem. Tada je Sotona došao da ga iskuša. Možete li videti obrazac ovde? Prvo što je on rekao bilo je: „Mojsije, sine čovečji, pokloni mi se.”
U ovom kontekstu, Sotonin zahtev da mu se pokloni možda je bio samo smetnja. Značajno iskušenje za Mojsija u tom trenutku slabosti bilo je da se zbuni i veruje da je samo „[sin] čovečiji”, a ne dete Božje.
„I dogodi se da Mojsije pogleda Sotonu i reče: Ko si ti? Jer gle, ja sam sin Božji, na sliku Jedinorođenca Njegovog;” Na sreću, Mojsije nije bio zbunjen i nije dozvolio da bude zaveden. Naučio je lekciju o tome ko je zaista.
Sledeća priča se nalazi u Mateju 4. Naučnici su ovo nazvali „tri Isusova iskušenja”, kao da je Gospod bio iskušavan samo tri puta, što u stvari nije slučaj.
Upotrebljene su tone mastila da se objasni značenje i sadržaj ovih iskušenja. Kao što znamo, poglavlje počinje objašnjavanjem da je Isus otišao u pustinju: „I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladne.”
Sotonino prvo iskušenje se tada odnosilo na zadovoljavanje Gospodovih fizičkih potreba. „Reci da kamenje ovo hlebovi postanu”, dao je izazov Spasitelju.
Drugi mamac se odnosio na iskušavanje Boga: „Skoči dole, jer u pismu stoji da će anđelima svojim zapovediti za tebe.”
Konačno, Sotonino treće iskušenje odnosilo se na težnje i slavu sveta. Nakon što je Isusu pokazao „sva carstva ovog sveta … reče Mu [Sotona]: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se.”
Istina, Sotonino zadnje iskušenje je možda imalo manje veze sa te tri specifične provokacije, a više sa iskušavanjem Isusa Hrista da dovede u pitanje svoju božansku prirodu. Najmanje dva puta, mamcu je prethodila upitna optužba od strane Sotone „Ako si Sin Božji”; ako zaista veruješ, onda uradi ovo ili ono.
Obratite pažnju šta se dogodilo neposredno pre nego što je Isus otišao u pustinju da posti i moli se: nalazimo zapis o Hristovom krštenju. A kada je izašao iz vode, dođe „glas s neba, koji govori: Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.”
Da li vidimo vezu? Možemo li prepoznati obrazac ovde?
Nije ni čudo što nas svaki put kada budemo poučavani o našoj božanskoj prirodi i sudbini, protivnik svake pravednosti dovodi u iskušenje da ih dovedemo u pitanje.
Koliko bi naše odluke bile drugačije kada bismo stvarno znali ko smo zapravo.
Živimo u izazovnom svetu, svetu sve većeg meteža, gde se časni ljudi trude da barem naglase naše ljudsko dostojanstvo, dok mi pripadamo crkvi i prihvatamo Jevanđelje koje …podiže naša gledišta i poziva nas u ono što je božansko.
Isusova zapovest da budemo „savršeni kao što je savršen Otac [naš] nebeski.” jasan je odraz Njegovih visokih očekivanja i naših večnih mogućnosti. Dakle, ništa od ovoga se neće dogoditi preko noći. Prema rečima predsednika Džefrija R. Holanda, to će se desiti „na kraju”. Ali obećanje je da ako „dođ[emo] Hristu” … „b[ićemo] usavršeni u Njemu.” To zahteva puno rada – ne bilo kakvog rada, već božanskog rada. Njegovog rada!
Sada, dobra vest je da je upravo naš Nebeski Otac izjavio: „Jer gle, ovo je delo moje i slava moja – da ostvarujem besmrtnost i večni život čoveka”.
Poziv da „mislimo Nebeski” obuhvata divan podsetnik na našu božansku prirodu, poreklo i potencijalno odredište. Nebo možemo dostići samo kroz pomirbenu žrtvu Isusa Hrista.
Možda je zato Sotona pokušavao da zavede Isusa istim iskušenjem od početka do kraja Njegove zemaljske službe. Matej je zapisao da dok je Isus visio na krstu, oni „koji prolažahu huljahu na Nj, … govoreći: … Ako si Sin Božji, siđi s krsta.” Neka je slava Bogu što nas nije poslušao, već nam je obezbedio put da primimo sve celestijalne blagoslove.
Uvek se sećajmo, za našu sreću plaćena je velika cena.
Svedočim kao kod apostola Pavla da „ovaj Duh svedoči našem duhu, da smo deca Božija. A kad smo deca, i naslednici smo; naslednici, dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi; jer s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.“ U ime Isusa Hrista, amen.