- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
„Moje reči… nikada ne prestaju“
Džefri R. Holand
Danas želim da govorim o drugoj važnoj tački učenja koja karakteriše našu veru, ali neke čini neprijatnim: smeloj tvrdnji da Bog nastavlja da objavljuje svoju reč i otkriva svoju istinu – dajući otkrovenja koja zahtevaju nepotpun kanon svetih spisa.
Neki hrišćani, uglavnom zato što iskreno vole Bibliju, izjavili su da ne može biti valjanih spisa osim Biblije. Dakle, dok naši prijatelji u nekim drugim crkvama objavljuju da je objavljeni kanon zatvoren, oni tako zatvaraju vrata božanskim objavama koje su nam veoma važne u Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana: Mormonova knjiga, Učenje i zaveti, Dragoceni biser i kontinuirano vođstvo koje dolazi od Božjih pomazanih proroka i apostola. Ne optužujemo nikoga ko zauzima takav stav da ima loše namere, s poštovanjem, ali mi čvrsto odbacujemo takvu karakterizaciju istinskog hrišćanstva, koja je takođe u neskladu sa Svetim pismom.
Odlomak iz Novog zaveta koji se nalazi u Otkrivenju 22:18 često se navodi kao argument za potpuni kanon: „ Koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko doda ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj.“ Međutim, danas postoji ogromna saglasnost među skoro svim biblijskim stručnjacima da se ovaj stih odnosi samo na knjigu Otkrivenja, a ne na celu Bibliju. Ovi savremeni naučnici potvrđuju da je gotovo sigurno da neke „knjige“ Novog zaveta nisu napisane sve dok Jovan nije primio svoje otkrovenje na ostrvu Patmos. To uključuje barem Judinu poslanicu, tri Jovanova poslanice i verovatno celo Jevanđelje po Jovanu. Može se primeniti i na druge knjige.
Ali postoji i nešto jednostavnije objašnjenje zašto se ovaj odlomak u poslednjoj knjizi Novog zaveta kakvog danas poznajemo ne može primeniti na celu Bibliju: Čitava Biblija kakvu poznajemo je zbirka tekstova sastavljenih u jednu knjigu, nastala je vekovima nakon što je Jovan napisao svoje spise, pojedinačne knjige Novog zaveta kružile su pojedinačno ili možda zajedno sa nekoliko drugih tekstova, ali gotovo nikada kao kompletna zbirka. Od 5.366 poznatih grčkih rukopisa Novog zaveta, samo 35 sadrži ceo Novi zavet kakav danas poznajemo, a 34 od ovih rukopisa su sastavljena posle 1000. godine nove ere. (Bruce M. Metzger, Manuscripts of the Greek Bible: An Introduction to Greek Paleography, 1981)
Činjenica je da je skoro svaki prorok Starog i Novog zaveta dodao svete spise onima koje su primili njegovi prethodnici. Ako su Mojsijeve reči u Starom zavetu bile dovoljne, kao što su neki možda pogrešno pretpostavili, kakva je onda bila potreba za kasnijim proročanstvima Isaije ili Jeremije koji su ga sledili? A da ne pominjemo Jezekilja i Danila, Joila, Amosa i sve ostale. Ako je jedno otkrovenje proroku u jednom trenutku bilo dovoljno za sva vremena, šta bi opravdalo mnoga druga? Šta ih opravdava, jasno je stavio do znanja sam Jahve kada je rekao Mojsiju: „Moja dela su bez kraja reči moje ... nikada ne prestaju.“ (Mojsije 1:4)
Jedan protestantski naučnik je prikladno doveo u pitanje jeres zatvorenog kanona. On piše: „Na kojim biblijskim ili istorijskim osnovama je Božja inspiracija ograničena na spise koje Crkva danas naziva svojom Biblijom? ... Ako je Sveti Duh inspirisao samo spise iz prvog veka, da li to znači da isti Duh više ne govori u Crkvi danas o stvarima od velikog značaja?“ (Lee M. McDonald, The Formation of the Christian Biblical Canon, 1995) Smireno postavljamo ista pitanja.
Kontinuirano otkrovenje ne poništava niti diskredituje postojeće otkrovenje. Stari zavet ne gubi svoju vrednost u našim očima kada se upoznamo sa Novim zavetom, a Novi zavet nam postaje još važniji kada čitamo Mormonovu knjigu – još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu. Uzimajući u obzir dodatne stihove koje su prepoznali sveci poslednjih dana, moglo bi se pitati: Da li su se rani hrišćani, koji su decenijama poznavali samo jednostavno Jevanđelje po Marku, koje se generalno smatra prvim napisanim jevanđeljima Novog zaveta, uvredili kada su kasnije dobili detaljnije izveštaje o Mateju i Luki, a da ne pominjemo jedinstvene odlomke i otkrovenja koja je kasnije dodao Jovan? Svakako su bili presrećni što su se pojavljivali sve ubedljiviji dokazi o Hristovom božanstvu. I zato smo i mi srećni.
Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti. Volimo i poštujemo Bibliju, Biblija je reč Božja. Uvek se prvo pominje u našem kanonu, među našim svetim spisima. Zaista, bila je Božja volja da Džozef Smit dođe u kontakt sa petim stihom u prvom poglavlju Jakovljeve poslanice, što je na kraju dovelo do toga da vidi Oca i Sina u viziji, što je rezultiralo obnovom jevanđelja Isusa Hrista u naše vreme. Ali čak i tada, Džozef Smit je znao da sama Biblija ne može da odgovori na sva verska pitanja koja su on i njemu slični imali. Kako je sam rekao, sveštenstvo u njegovom kraju se svađalo — ponekad i ljutito — oko svojih učenja. „Sveštenici su besneli protiv sveštenika [u ratu rečima i mišljenjima], obraćenici protiv obraćenika“, izveštava on. Ironično, gotovo jedina stvar koju su ove zavađene verske zajednice imale zajedničko bilo je to što su verovale u Bibliju, ali, prema Džozefovim rečima, „verski učitelji različitih denominacija razumeli su jedan te isti odlomak iz Svetog pisma toliko različito da je svako poverenje u odlučivanje pitanja [koja je crkva prava] pozivanjem na Bibliju bilo uništeno“. Biblija, koju su mnogi u to vreme tako često smatrali „zajedničkom osnovom“, očigledno više nije bila samo to – nažalost, bila je jabuka razdora.
Stoga je jedna od suštinskih svrha tekućeg otkrovenja kroz žive proroke da se svetu, kroz dodatne svedoke, objavi da je Biblija istinita. „ Ovaj [izveštaj] “, rekao je drevni prorok iz Mormonove knjige, „napisan je da biste mu verovali “, misleći na Bibliju. U jednom od prvih otkrovenja koje je Džozef Smit primio, Gospod je rekao: „Gle, iznosim [Mormonovu knjigu] ne da bih uništio [Bibliju], već da bih je izgradio].“
(UiZ 10:52; videti i UiZ LuB 20:11)
Treba pomenuti još jednu tačku. Podrazumeva se da su hrišćani postojali mnogo pre nego što je postojao Novi zavet ili čak zbirka Isusovih reči, tako da se ne može tvrditi da je Biblija ono što nekoga čini hrišćaninom. N.T. Rajt, priznati autoritet za Novi zavet, rekao je to ovako: „Nakon svog vaskrsenja, Isus, na kraju Matejevog jevanđelja, ne kaže: 'Dade se sva vlast na nebu i na zemlji knjigama koje ćete". (Mateja 28:18-20)
Drugim rečima, „samo Pismo ukazuje... dalje od sebe i ka činjenici da konačna i istinska moć pripada samom Bogu.“ (Wright, The Last Word, S. 24)
Stoga, Sveta pisma nisu krajnji izvor znanja za svece poslednjih dana. To je ono što je najviši izvor otkrio. Za svece poslednjih dana, krajnji izvor znanja i autoriteta je sam živi Bog. Ovi darovi nam dolaze od Boga u obliku živog, dinamičnog, božanskog otkrovenja.
Ova učenja su u srži Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana i naše poruke svetu. Verujemo u Boga koji učestvuje u našim životima, koji nije tih, nije odsutan i nije, kao što je Ilija rekao o bogu Baalovih sveštenika, odsutan na putu ili možda spava, a zatim se budi. (1 Kraljeva 18:27) U ovoj crkvi, čak i mala deca u Osnovnoj školi recituju: „Verujemo sve što je Bog objavio i sve što sada objavljuje; i verujemo da će obkaviti još mnogo velikih i važnih stvari u vezi sa carstvom Božjim.“ (Članci vere)
Kada govorimo o novim spisima i tekućim otkrivenjima, molimo se da nikada ne budemo arogantni ili netaktični. Ali nakon što je sveta vizija, data Džozefu Smitu potvrdno odgovorila na pitanje da li postoji Bog, Džozef Smit i Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana nas primoravaju da postavimo sledeće pitanje koje neizbežno sledi: „Da li Bog i danas govori?“ Donosimo dobre vesti da je govorio i da nastavlja da govori. Sa ljubavlju i naklonošću koje izviru iz naše hrišćanske vere, pozivamo sve da pažljivo razmotre čudo onoga što je Bog rekao od biblijskih vremena i što nastavlja da govori i danas.
U izvesnom smislu, Džozef Smit i proroci koje je ova Crkva imala posle njega odgovaraju na izazov koji je Ralf Valdo Emerson uputio studentima teologije na Univerzitetu Harvard pre 170 godina ovog leta. Veliki filozof iz Konkorda izazvao je ovu grupu najboljih i najbistrijih umova koje je protestantizam imao u to vreme da proglase „da Bog jeste, a ne da je bio; da govori, a ne da je govorio“(„An Address“, The Complete Writings of Ralph Waldo Emerson, 1929, S. 45).
Svedočim da je nebo otvoreno. Svedočim da je Džozef Smit bio i jeste prorok Božji. Svedočim da je Mormonova knjiga zaista „još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu“,
...Sa dubokom odanošću Isusu iz Nazareta kao bukvalnom Sinu Božjem, Spasitelju sveta, pozivamo sve da ispitaju šta smo primili od njega, da nam se pridruže u obilnom pijenju iz ključajućeg izvora čije vode daju večni život, i da nas stalno podsećaju da Bog živi, da nas voli i da govori. Lično , želeo bih da izrazim svoju duboku zahvalnost što su njegova dela beskrajna i njegove „reči nikada ne prestaju“. Svedočim da nam Bog, u svojoj ljubavi, posvećuje takvu pažnju i da je to zapisano. U sveto ime Isusa Hrista. Amin.
Džefri R. Holand
Danas želim da govorim o drugoj važnoj tački učenja koja karakteriše našu veru, ali neke čini neprijatnim: smeloj tvrdnji da Bog nastavlja da objavljuje svoju reč i otkriva svoju istinu – dajući otkrovenja koja zahtevaju nepotpun kanon svetih spisa.
Neki hrišćani, uglavnom zato što iskreno vole Bibliju, izjavili su da ne može biti valjanih spisa osim Biblije. Dakle, dok naši prijatelji u nekim drugim crkvama objavljuju da je objavljeni kanon zatvoren, oni tako zatvaraju vrata božanskim objavama koje su nam veoma važne u Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana: Mormonova knjiga, Učenje i zaveti, Dragoceni biser i kontinuirano vođstvo koje dolazi od Božjih pomazanih proroka i apostola. Ne optužujemo nikoga ko zauzima takav stav da ima loše namere, s poštovanjem, ali mi čvrsto odbacujemo takvu karakterizaciju istinskog hrišćanstva, koja je takođe u neskladu sa Svetim pismom.
Odlomak iz Novog zaveta koji se nalazi u Otkrivenju 22:18 često se navodi kao argument za potpuni kanon: „ Koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko doda ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj.“ Međutim, danas postoji ogromna saglasnost među skoro svim biblijskim stručnjacima da se ovaj stih odnosi samo na knjigu Otkrivenja, a ne na celu Bibliju. Ovi savremeni naučnici potvrđuju da je gotovo sigurno da neke „knjige“ Novog zaveta nisu napisane sve dok Jovan nije primio svoje otkrovenje na ostrvu Patmos. To uključuje barem Judinu poslanicu, tri Jovanova poslanice i verovatno celo Jevanđelje po Jovanu. Može se primeniti i na druge knjige.
Ali postoji i nešto jednostavnije objašnjenje zašto se ovaj odlomak u poslednjoj knjizi Novog zaveta kakvog danas poznajemo ne može primeniti na celu Bibliju: Čitava Biblija kakvu poznajemo je zbirka tekstova sastavljenih u jednu knjigu, nastala je vekovima nakon što je Jovan napisao svoje spise, pojedinačne knjige Novog zaveta kružile su pojedinačno ili možda zajedno sa nekoliko drugih tekstova, ali gotovo nikada kao kompletna zbirka. Od 5.366 poznatih grčkih rukopisa Novog zaveta, samo 35 sadrži ceo Novi zavet kakav danas poznajemo, a 34 od ovih rukopisa su sastavljena posle 1000. godine nove ere. (Bruce M. Metzger, Manuscripts of the Greek Bible: An Introduction to Greek Paleography, 1981)
Činjenica je da je skoro svaki prorok Starog i Novog zaveta dodao svete spise onima koje su primili njegovi prethodnici. Ako su Mojsijeve reči u Starom zavetu bile dovoljne, kao što su neki možda pogrešno pretpostavili, kakva je onda bila potreba za kasnijim proročanstvima Isaije ili Jeremije koji su ga sledili? A da ne pominjemo Jezekilja i Danila, Joila, Amosa i sve ostale. Ako je jedno otkrovenje proroku u jednom trenutku bilo dovoljno za sva vremena, šta bi opravdalo mnoga druga? Šta ih opravdava, jasno je stavio do znanja sam Jahve kada je rekao Mojsiju: „Moja dela su bez kraja reči moje ... nikada ne prestaju.“ (Mojsije 1:4)
Jedan protestantski naučnik je prikladno doveo u pitanje jeres zatvorenog kanona. On piše: „Na kojim biblijskim ili istorijskim osnovama je Božja inspiracija ograničena na spise koje Crkva danas naziva svojom Biblijom? ... Ako je Sveti Duh inspirisao samo spise iz prvog veka, da li to znači da isti Duh više ne govori u Crkvi danas o stvarima od velikog značaja?“ (Lee M. McDonald, The Formation of the Christian Biblical Canon, 1995) Smireno postavljamo ista pitanja.
Kontinuirano otkrovenje ne poništava niti diskredituje postojeće otkrovenje. Stari zavet ne gubi svoju vrednost u našim očima kada se upoznamo sa Novim zavetom, a Novi zavet nam postaje još važniji kada čitamo Mormonovu knjigu – još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu. Uzimajući u obzir dodatne stihove koje su prepoznali sveci poslednjih dana, moglo bi se pitati: Da li su se rani hrišćani, koji su decenijama poznavali samo jednostavno Jevanđelje po Marku, koje se generalno smatra prvim napisanim jevanđeljima Novog zaveta, uvredili kada su kasnije dobili detaljnije izveštaje o Mateju i Luki, a da ne pominjemo jedinstvene odlomke i otkrovenja koja je kasnije dodao Jovan? Svakako su bili presrećni što su se pojavljivali sve ubedljiviji dokazi o Hristovom božanstvu. I zato smo i mi srećni.
Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti. Volimo i poštujemo Bibliju, Biblija je reč Božja. Uvek se prvo pominje u našem kanonu, među našim svetim spisima. Zaista, bila je Božja volja da Džozef Smit dođe u kontakt sa petim stihom u prvom poglavlju Jakovljeve poslanice, što je na kraju dovelo do toga da vidi Oca i Sina u viziji, što je rezultiralo obnovom jevanđelja Isusa Hrista u naše vreme. Ali čak i tada, Džozef Smit je znao da sama Biblija ne može da odgovori na sva verska pitanja koja su on i njemu slični imali. Kako je sam rekao, sveštenstvo u njegovom kraju se svađalo — ponekad i ljutito — oko svojih učenja. „Sveštenici su besneli protiv sveštenika [u ratu rečima i mišljenjima], obraćenici protiv obraćenika“, izveštava on. Ironično, gotovo jedina stvar koju su ove zavađene verske zajednice imale zajedničko bilo je to što su verovale u Bibliju, ali, prema Džozefovim rečima, „verski učitelji različitih denominacija razumeli su jedan te isti odlomak iz Svetog pisma toliko različito da je svako poverenje u odlučivanje pitanja [koja je crkva prava] pozivanjem na Bibliju bilo uništeno“. Biblija, koju su mnogi u to vreme tako često smatrali „zajedničkom osnovom“, očigledno više nije bila samo to – nažalost, bila je jabuka razdora.
Stoga je jedna od suštinskih svrha tekućeg otkrovenja kroz žive proroke da se svetu, kroz dodatne svedoke, objavi da je Biblija istinita. „ Ovaj [izveštaj] “, rekao je drevni prorok iz Mormonove knjige, „napisan je da biste mu verovali “, misleći na Bibliju. U jednom od prvih otkrovenja koje je Džozef Smit primio, Gospod je rekao: „Gle, iznosim [Mormonovu knjigu] ne da bih uništio [Bibliju], već da bih je izgradio].“
(UiZ 10:52; videti i UiZ LuB 20:11)
Treba pomenuti još jednu tačku. Podrazumeva se da su hrišćani postojali mnogo pre nego što je postojao Novi zavet ili čak zbirka Isusovih reči, tako da se ne može tvrditi da je Biblija ono što nekoga čini hrišćaninom. N.T. Rajt, priznati autoritet za Novi zavet, rekao je to ovako: „Nakon svog vaskrsenja, Isus, na kraju Matejevog jevanđelja, ne kaže: 'Dade se sva vlast na nebu i na zemlji knjigama koje ćete". (Mateja 28:18-20)
Drugim rečima, „samo Pismo ukazuje... dalje od sebe i ka činjenici da konačna i istinska moć pripada samom Bogu.“ (Wright, The Last Word, S. 24)
Stoga, Sveta pisma nisu krajnji izvor znanja za svece poslednjih dana. To je ono što je najviši izvor otkrio. Za svece poslednjih dana, krajnji izvor znanja i autoriteta je sam živi Bog. Ovi darovi nam dolaze od Boga u obliku živog, dinamičnog, božanskog otkrovenja.
Ova učenja su u srži Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana i naše poruke svetu. Verujemo u Boga koji učestvuje u našim životima, koji nije tih, nije odsutan i nije, kao što je Ilija rekao o bogu Baalovih sveštenika, odsutan na putu ili možda spava, a zatim se budi. (1 Kraljeva 18:27) U ovoj crkvi, čak i mala deca u Osnovnoj školi recituju: „Verujemo sve što je Bog objavio i sve što sada objavljuje; i verujemo da će obkaviti još mnogo velikih i važnih stvari u vezi sa carstvom Božjim.“ (Članci vere)
Kada govorimo o novim spisima i tekućim otkrivenjima, molimo se da nikada ne budemo arogantni ili netaktični. Ali nakon što je sveta vizija, data Džozefu Smitu potvrdno odgovorila na pitanje da li postoji Bog, Džozef Smit i Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana nas primoravaju da postavimo sledeće pitanje koje neizbežno sledi: „Da li Bog i danas govori?“ Donosimo dobre vesti da je govorio i da nastavlja da govori. Sa ljubavlju i naklonošću koje izviru iz naše hrišćanske vere, pozivamo sve da pažljivo razmotre čudo onoga što je Bog rekao od biblijskih vremena i što nastavlja da govori i danas.
U izvesnom smislu, Džozef Smit i proroci koje je ova Crkva imala posle njega odgovaraju na izazov koji je Ralf Valdo Emerson uputio studentima teologije na Univerzitetu Harvard pre 170 godina ovog leta. Veliki filozof iz Konkorda izazvao je ovu grupu najboljih i najbistrijih umova koje je protestantizam imao u to vreme da proglase „da Bog jeste, a ne da je bio; da govori, a ne da je govorio“(„An Address“, The Complete Writings of Ralph Waldo Emerson, 1929, S. 45).
Svedočim da je nebo otvoreno. Svedočim da je Džozef Smit bio i jeste prorok Božji. Svedočim da je Mormonova knjiga zaista „još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu“,
...Sa dubokom odanošću Isusu iz Nazareta kao bukvalnom Sinu Božjem, Spasitelju sveta, pozivamo sve da ispitaju šta smo primili od njega, da nam se pridruže u obilnom pijenju iz ključajućeg izvora čije vode daju večni život, i da nas stalno podsećaju da Bog živi, da nas voli i da govori. Lično , želeo bih da izrazim svoju duboku zahvalnost što su njegova dela beskrajna i njegove „reči nikada ne prestaju“. Svedočim da nam Bog, u svojoj ljubavi, posvećuje takvu pažnju i da je to zapisano. U sveto ime Isusa Hrista. Amin.
