DA LI CRKVA SPASAVA?
Danas u pojedinim crkvama istoka i zapada postoji učenje po kome spasenje možemo dobiti jedino u okrilju crkve.
Takođe, da se Sveti Duh daje isključivo na liturgijama i Bogosluženjima, i to od rukopoloženih crkvenih autoriteta, episkopa i sveštenih lica.
Šta biblija Božja reč govori o tome.
Da li nas spasava crkva, ili sama vera kao nešto intimno što se ostvaruje putem lične zajednice sa Bogom.
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje - nužno je navesti nekoliko biblijskih tekstova, koji govore o ulozi crkve u planu spasenja, ali i o tome kako se to spasenje ostvaruje i kako ga dobijamo.
Prva dva teksta govore o samoj ulozi crkve:
"I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.
Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha,
Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin" ( jevanđelje po Mateju 28. 18 - 20 ).
"Zaklinjem te, dakle, pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima, dolaskom Njegovim i carstvom Njegovim:
Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem" ( 2 poslanica Timotiju 4. 1 - 2 ).
Ovde vidimo nekoliko osnovnih uloga crkve u Božjem planu spasenja sveta.
To je na prvom mestu učenje ili propovedanje iz Božje reči.
Na drugom mestu to je obavljanje Hrišćanskih obreda "večere Gospodnje ili pričesti, i krštavanje onih koji prihvate jevanđelje - radosnu vest o spasenju u Gospodu Isusu Hristu, i njega kao ličnog spasitelja, i odluče da žive po principima Božje reči"
Drugim rečima, crkva ima deklarativnu ulogu da propovedajući reč Božju upozna ljude sa planom spasenja u njoj opisan, i sa uslovima pod kojim mogu dobiti spasenje.
Da putem biblijske eduacije ukaže na to šta je greh, šta je vera, i kako ljudi mogu izaći iz stanja greha, i odpočeti novi život u zajednici sa Bogom, i kako da tu zajednicu ostvare, i da je održavaju.
Takođe, da ljude putem javnih propovedi iz reči Božje i zajedničkih molitava, kao i ličnim razgovorima - podstče na veru, hrabri i teši..
Duh sveti je dat crkvi, i on kao osvedočavajuća i oživljavajuća sila deluje na bića onih slušaju reč Božju koja se posredstvom crkve iznosi, i svojim delovanjem osvedočava u istinitosr reči Božje, i kroz nju daje Božansko prosvetljenje, podstičući ljude da je prihvate, i da počnu da žive po njenim principima.
Bitno je nagasiti da Bog nije ograničen zidovima crkvenih zgrada.
On deluje svojim Duhom svuda i na svakom mestu gde se iznosi reč Božja.
A to vidimo i iz iskustva apostola koji su putovali svuda po tada poznatom svetu propovedajući reč Božju.
I to znači, da spasenje nije ograničeno samo na prostor crkvene zgrade, i njen enterijer i eksterijer.
I da crkva pa i same njene uloge - nisu nekakvo magično sredstvo koje bi ljudima koji su prisutni u crkvenim zgradama - automatski omogućili spasenje.
A to znamo iz činjenice da u crkvi ima i žita i kukolja.
Odnosno, i obraćenog i neobraćenog sveta.
Čak šta više, prisutnost u crkvi može ponekad biti i štetno, zbog verskog formalizma, ili velike koncentracije bezakonja neobraćenih.
Spasenje je stvar ličnog odabira onih koji dođu u dodir sa biblijskom istinom o spasenju, bilo u crkvi ili van nje, gde jedna grupa primivši tu istinu, a pod delovanjem Svetog Duha - donosi odluku da tu istinu iskustveno primeni u svom životu tako što će sebe i svoj život potpuno predati Bogu, i doživeti živo iskustvo obraćenja, i nanovorođenja Svetim Duhom.
I takvi mogu biti kršteni i u reci, bazenu, ili u kadi u svom kupatilu
Dok drugi bivaju samo intelektualno poučeni u reči Božjoj i istinama spasenja, pa čak i formalno kršteni, bez ličnog istinskog zalaganja i truda da tu reč iskustveno primene, i dožive živo lično iskustvo sa Bogom.
Takođe, prisutnost u samoj crkvi ili odsutnost iz crkve - nisu od presudne važnost za kvalitet duhovnog života i zajednice sa Bogom.
Jer zajednicu sa Bogom treba održavati svakotrenutačno, bilo da je čovek u crkvi ili van nje.
Na ovu istinu bi crkva trebala da ukazuje.
Oni koji kažu da njihova duhovnost zavisi od prisutnosti u crkvi, imaju veliki problem.
Jer šta bi radili da crkve kojim slučajem nema.
Čovek koji živi svoju zajednicu sa Bogom - bilo da je u crkvi ili van nje, on uživa njegove blagoslove na svakom mestu.
Njemu nije od presudne važnosti gde se moli.
Jer za njega je crkva i njegov dom, i priroda ili kolba u prirodi, čamac na sred reke, podmornica duboko u morskim dubinama, ili kosmički brod u orbiti zemlje.
Jer Isus je rekao:
"A ti kad se moliš, udji u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno" ( jevanđelje po Mateju 6. 6 ).
A u odnosu na crkvu on kaže:
"Još vam kažem zaista: ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, zašto se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima.
Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima" ( jevanđelje po Mateju 18. 19 - 20 ).
Uslov za to je vera:
"I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me.
I prećahu mu oni što idjahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me.
I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga
Govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam.
A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti" ( jevanđelje po Luci 18. 38 - 42 ).
"A Isus im reče: Ja sam hleb života: Koji meni dolazi neće ogladneti, i koji mene veruje neće nikad ožedneti.
Nego vam kazah da me i videste i ne verujete.
Sve što meni daje Otac k meni će doći; i koji dolazi k meni neću ga isterati napolje" ( jevanđelje po Jovanu 6. 35 - 37 ).
Moje lično iskustvo je takvo da mogu posvedočiti 'da sam najlepše trenutke doživljavao tokom boravka u Božjoj crkvi, koji su uvek bili praćeni blagoslovma izlivanja Svetog Duha, i žive ljubavi, radosti, i mira.
Ali sam to isto doživljavao i van crkve.
Posebno tokom molitve u prirodi.
Ali istina - uvek sam se iznova vraćao u crkvu.
Sa druge strane znam ljude koji su godinama prisutni u crkvi, a da nikada nisu imali neka slična iskustva.
Čak su mi neki od njih to lično posvedočili.
A pojedini su me na moje iznošenje ličnih iskustava gledali čudno, ili zazirali od mene.
Drugi su mi govorili nešto o tome 'da u crkvu dolaze radi druženja sa braćom, zajedničkog ručka nakon prepodnevnog bogosluženja..., i slično.
Lepo je imati zajednicu sa vernom braćom i sestrma.
Ali to je danas malo teže.
Jer nažalost svetovnost je ušla na sva vrata, pa i na vrata crkve.
Da ne govorimo o ostalim propustima koje crkva čini, koji nemaju veze sa Bogom.
Kada je na jednom biblijskom času bilo govora o tome da mladi treba da ostanu u crkvi, dao sam jedan komentar o ovome. Većina je to protumačila kao moj poziv da se izađe iz crkve.
I ako to nije bila suština mog komentara.
Već upravo da ukažem na to 'da sama prisutnost u crkvi ne spasava ako čovek nije doneo odluku da putem određenih koraka ostvari jednu ličnu prisnu zajednicu sa Bogom, i dopusti mu da ga svojim Duhom promeni - kako bi živeo jednim novim životom u zajednici sa njim.
Na kraju, ipak se zaključuje da oni koji propagiraju ovo učenje 'da prisutnost u crkvi sama po sebi spasava, to čine iz materijalne koristi, ne obazirući se na to da li je pastva obraćena ili ne.
Zato crkve propadaju u verskom formalizmu, i pune su kukolja, gde zdravih stabljika pšenice realno više i nema.
Ali, Bog će uskoro sve urediti, i pozvaće i crkve i svet na versko probuđenje i obraćenje, koje su neophodne za spasenje, pa time i za ulazak u Božje carstvo slave.
Amin!
Prikaz privitka 673Prikaz privitka 674
