Ne znači da Pavao podržava krštenje za mrtve. Kaže „oni koji se krste za mrtve“, a ne „mi“, koristi to kao primjer da pokaže nelogičnost nevjerovanja u uskrsnuće.
Tertulijan to nikada nije podržao. Krštenje za mrtve bila je heretička praksa gnostika, nikada dio prave Crkve.
Spasenje dolazi po vjeri, ne tuđem krštenju.
Pavle je tu govorio o vaskrsenju mrtvih i pomenuo neke koji ne veruju u vaskrsenje i zato je pomenuo krštenje za mrtve i zato je postavio pitanje šta rade onda oni koji se krste za mrtve ako nema vaskrsenja? Ako je to zaista bilo pogrešno, zašto onda on to nije osudio?
Slični reprezentativni čin za mrtve pominje se i u jednom apokrifu starog zaveta.
Što znači da je praktikovano tako nešto i u ranom judaizmu. Postoji primer da se obredi izvršavaju u ime mrtvih. Posle bitke kod Marise 163. pre nove ere, otkriveno je da je svaki od jevrejskih vojnika ubijenih u borbi bio kriv za skrivanje paganskih idola ispod svoje odeće. Da bi se iskupio za njihovu nepravdu, Juda Makabej, jevrejski prvosveštenik i komandant, sakupio je novac od preživelih da kupi žrtvene životinje za svoje mrtve drugove:
„I kada je sakupio čitavo društvo u iznosu od dve hiljade drahmi srebra, poslao ga je u Jerusalim da prinese žrtvu za greh, čineći to veoma dobro i pošteno, tako što se sećao vaskrsenja: jer ako nije se nadao da su pobijeni ponovo uskrsnuli, bilo je suvišno i uzaludno moliti se za mrtve. A i po tome što je shvatio da je za one koji su umrli pobožno, to je bila sveta i dobra misao. Tada je izvršio pomirenje za mrtve, da bi se izbavili od greha.” (2. Makabejska 12:43–46.) [2]
Ako je sada reprezentativno žrtvovanje životinja za mrtve moguće, zašto onda ne i krštenje?
"zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije." (Jovan 3:5)
Šta je sada sa milijarde onih koji nikada nisu imali šansu za tako nešto?
Procenjuje se da je do sada na ovoj zemlji bilo 105 -115 milijardi ljudi. Većina njih nikada nije imala šansu da čuje bilo šta o Bogu ili Isusu Hristu. Šta je sada sa ovim ljudima koji se nisu mogli pokajati zato što nikada nisu imalu šansu za to? Da li su Oni zauvek izgubljeni?
Nije li logično da se treba i njima pružiti šansa da im se propoveda: „Zato se i mrtvima propoveda jevanđelje....“ (1 Pet 4:6) Da bi se pokajali i da budu kršteni, a kako da se krste kada su mrtvi? Tu dolazi reprezentativni čin za njih, da bi u slučaju pokajanja i poverovanja primili i krštenje vodom i duhom.
