- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Da postavim pitanje zašto ljudi nešto veruju a drugo odbacaju? Odgovor leži u stihu:
"Vera je čvrsto pouzdanje da će se dogoditi ono čemu se nadamo, dokaz onoga što je stvarno, premda se ne vidi. Jer zbog nje su ljudi iz starog doba dobili svedočanstvo da su Bogu po volji." (Jevr 11:1-2)
Znači vera je nadanje nečemu da je to možda istinito, a tek kada smo uporni u veri, dolazi svedočanastvo od Boga da je to zaista istinito. Mnogi ipak prvo očekuju da znaju, pa će onda da veruju.
Vera nije vera ako nas naš razum primorava da je usvojimo, jer znamo. Da bi vera bila vera, ona mora biti izabrana uprkos razumljivim alternativnim opcijama. Te alternativne opcije moraju postojati. Mora da postoji i sumnja da bi se odlučili da verujemo. To može biti zastrašujuće, može biti izazovno, ali ne kamen spoticanja.
Mesija
Netflix je zapravo prilično dobro ilustrovao ovu ideju u jednoj seriji nazivom "Mesija". Premisa serije je prilično jednostavna: Čovek na Bliskom istoku počinje da dobija sledbenike, a ljudi tvrde da je on Mesija. Glavni likovi serije (zajedno sa vama, gledaocem) su ostavljeni da sami donesu zaključke o čoveku. Da li je božanski? Ili je on šarlatan?
Ono što me je pogodilo jeste da svaki put kada čovek učini „čudo“, dobijate razlog da verujete zašto to možda uopšte nije bilo čudo. Na primer, kada ga oficir CIA-e koga nikada nije poznavao uhapsi i ispita, Mesija mu se obraća njegovim imenom. U početku, ovo izgleda čudesno. Kako je on uopšte mogao znati njeno ime?
Nekoliko trenutaka kasnije otkrivamo da je ime CIA saradnika zapravo napisano na njegovoj narukvici. I tako nam je predstavljen izbor: Da li je taj čovek jednostavno primetio njegovo ime na narukvici? Ili je to znao natprirodno?
Drugom prilikom čovek hoda po vodi — krajnje čudo, zar ne? Ali onda saznajemo da je čovek radio kao visokokvalifikovani cirkuski mađioničar kada je bio mlađi. Dakle, da li je zaista hodao po vodi? Ili je to bila prevara? Postoje dve strane svake priče i morate odlučiti u šta ćete verovati.
Težnja ka znanju na račun verovanja
Prečesto želimo da saznamo nešto pre nego što u to poverujemo. Nastojimo da uklonimo one prepreke koje verovanje čine istinskim izborom. Silimo i primoravamo sebe da verujemo. Želimo da izbacimo svaki razlog za sumnju. Želimo takav dokaz pre nego što poverujemo. Ali uspeh u ovom poduhvatu značio bi uklanjanje suštinskih zupčanika iz mehanizma vere, a to jednostavno ne možemo učiniti kada su u pitanju mnoga fundamentalna verska pitanja. To nije deo plana Božjeg. Bog želi da poverujemo iako ne vidimo. Ljudi će uvek naći razloge da kažu: „Hrist je bio samo veliki učitelj“, ili „Sveta pisma su prevara“, ili „Doba proroka je prošlo“.
Vera je ono što Hrist traži od nas, a „bez vere mu je nemoguće ugoditi; jer ko dolazi Bogu, mora da veruje da jeste, i da nagrađuje one koji ga traže“ (Jevrejima 11:6).
"A sada kao što sam rekao o veri — vera nije imati savršeno znanje o nečemu; dakle, ako imate veru, nadate se nečemu što se ne vidi, a što je istinito."
Šta je to u veri što je čini nekompatibilnom sa „savršenim znanjem?“ To je element sumnje. To je ta lista nedokazanih, ali mogućih alternativnih objašnjenja. Da li je ženino ime dobijeno preko božanskog izvora, kao i seriji "Mesija", ili ga je on pročitao sa njenog zgloba? Hrist ne traži od nas da znamo odgovor. On traži nešto mnogo teže : traži od nas da izaberemo da verujemo čak i kada postoje razlozi da to ne učinimo „ Blago onima koji nisu videli, a poverovali su“. I ako imamo hrabrosti da zaista zakoračimo u svet vere, moramo da naučimo kako da budemo u redu sa tim neprestanim natezanjem između vere i sumnje, jer ni jedno ni drugo ne bi moglo postojati bez drugog.
Zašto sumnje ne bi trebalo da nas izludi?
Za skeptike vere, izbor da se veruje uprkos očiglednim razlozima za sumnju zvuči kao slepa poslušnost ili potpuna naivnost. Poziv na veru je poziv da angažujemo srce, da ga prilagodimo da rezonuje u simpatiji sa principima, vrednostima i idealima za koje se iskreno nadamo da su istiniti i za koje imamo razumne, ali ne i sigurne osnove da verujemo da su istiniti. Mora postojati osnova za sumnju, kao i za verovanje, kako bi se izbor učinio istinski izborom, a samim tim i promišljenijim, i opterećen ličnom ranjivošću i ulaganjem. Ogromna prevlast dokaza na obe strane učinila bi naš izbor besmislenim kao i napunjeni pištolj uperen u naše glave. Opcija da se veruje mora se pojaviti na nečijem ličnom horizontu kao plod raja, nesigurno smešten između skupova zahteva koji se drže u dinamičkoj napetosti.
Vera nije slepa. To je informisan izbor koji donosimo nakon dvosmislenosti. Za većinu nas, ne postoji hor nebeskih glasnika koji dokazuju da Bog postoji, niti laboratorija naučne opreme koja dokazuje da ne postoji. Umesto toga, nalazimo ubedljiv skup dokaza na obe strane suprotstavljenih životnih propozicija... Poziv na veru, u ovom svetlu, nije neka provera stidljivog boga koji čeka da vidi da li ćemo se popraviti. To je jedan poziv, izdat pod jedinim uslovima, koji nam može omogućiti da u potpunosti otkrijemo ko smo, šta najviše volimo i šta najpobožnije želimo. Bez ograničenja, bez ikakvog oblika mentalne prisile, čin verovanja postaje najslobodnija moguća projekcija onoga što se nalazi u našim srcima ... Najveći čin samootkrivanja dešava se kada biramo u šta ćemo verovati, u tom prostoru slobode koji postoji između saznanja da stvar jeste i saznanja da stvar nije. Ovo je oblast u kojoj vera deluje, a kada je vera slobodno izabran gest, ona izražava nešto bitno o sebi.
Bog želi da ga izaberemo zato što su naša srca i nade u skladu sa Njegovim planom, a ne zato što nas dokazi jednostavno primoravaju da verujemo. To nije vrsta verovanja koju Bog traži. To stvara dronove, a ne učenike.
Kako je vera odraz naših srca?
Šta je svrha vere? Kažu da je vera manje u nagađanju pravih odgovora nego više otkrivanje sebe Bogu. Ali šta to tačno znači?
Da pokušamo da podelimo veru u dve kategorije i vidimo da li možemo da napravimo neki napredak po tom pitanju.
Pasivna vera
Pasivna vera bi se mogla definisati kao jednostavna izjava o verovanju. na primer:
-Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva.
-Verujem da postoji jedan Bog.
-Verujem u sveta pisma.
Sva ta verovanja su dobra, ali koliko je vredno moje verovanje u Isusa Hrista kada „ i đavoli veruju i drhte?“ U ovom trenutku, ove izjave vere mogu zaista biti činjenično tačne, ali mi ne donose mnogo koristi. Sigurno pasivna vera otkriva Bogu nešto o našem karakteru, ali nadamo se da će sledeća faza vere bolje služiti našem karakteru.
Aktivna vera
Pitanje aktivnog uverenja je na primer:
-Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva. Treba nešto da učinim.
-Pošto verujem da je Isus Hrist Spasitelj, kajem se za svoje grehe, milostiviji sam i pun ljubavi prema drugima i pokušavam da utešim one kojima je uteha potrebna.
-Verujem da su sveta pisma istinita, čitam ih i molim se Bogu da ih razumem i činim šta tamo piše.
Polaganje životnog testa
Plan spasenja ima za cilj da nam pomogne da postanemo slični Isusu Hristu. Na ovom putu napredujemo u smrtnosti dok nastojimo da razvijemo atribute slične Hristu. Ali kada je u pitanju razvijanje vere, često smo manje zabrinuti da živimo verno (aktivna vera) i više brinemo o ispravnom iskazu vere (pasivna vera). Ovo je uglavnom sadržaj svake verske debate. To je udar iz voleja napred-nazad: „Ne verujete u ispravne stvari. „Vaše izjave o veri su pogrešne.
I dok je verovanje u tačne informacije sigurno veoma važno, ja sam sklon da verujem da je Bog mnogo više zainteresovan za rezultate naše aktivne vere. Sumnjam da će biti kviza nakon ovog života ispunjenog teološkim trivijalnim pitanjima. Radije bih bio sličan Hristu i pogrešio u nekim stvarima, nego da sam u pravu u svemu, a ipak da ostanem „neposlušan sluga “.
Dajte veri šansu i sledite je
Ono što možda smatrate preprekama veri može zapravo biti deo tla koji omogućava veri da cveta. Ako činimo ono u šta verujemo, znaći čemo da li je to od Boga ili nije. Jer ako je dobro i prija našoj duši, može nas učiniti boljim ljudima. Ali ako sumnjamo i ne isprobamo, onda to nećemo nikada saznati. Imati obe opcije je od suštinskog značaja, jer naš izbor izražava Bogu više o nama nego što bi to mogle reči ičiniti.
Vera je više od izraza verovanja. To je izraz sebe
Gde god u životu, velike duhovne vrednosti čekaju čoveka da ih prisvoji, samo verom ih može prisvojiti. Čovek ne može da živi bez vere, jer u životnoj avanturi centralni problem je izgradnja karaktera – koja nije proizvod logike, već vere u ideale i požrtvovane odanosti njima.
"Vera je čvrsto pouzdanje da će se dogoditi ono čemu se nadamo, dokaz onoga što je stvarno, premda se ne vidi. Jer zbog nje su ljudi iz starog doba dobili svedočanstvo da su Bogu po volji." (Jevr 11:1-2)
Znači vera je nadanje nečemu da je to možda istinito, a tek kada smo uporni u veri, dolazi svedočanastvo od Boga da je to zaista istinito. Mnogi ipak prvo očekuju da znaju, pa će onda da veruju.
Vera nije vera ako nas naš razum primorava da je usvojimo, jer znamo. Da bi vera bila vera, ona mora biti izabrana uprkos razumljivim alternativnim opcijama. Te alternativne opcije moraju postojati. Mora da postoji i sumnja da bi se odlučili da verujemo. To može biti zastrašujuće, može biti izazovno, ali ne kamen spoticanja.
Mesija
Netflix je zapravo prilično dobro ilustrovao ovu ideju u jednoj seriji nazivom "Mesija". Premisa serije je prilično jednostavna: Čovek na Bliskom istoku počinje da dobija sledbenike, a ljudi tvrde da je on Mesija. Glavni likovi serije (zajedno sa vama, gledaocem) su ostavljeni da sami donesu zaključke o čoveku. Da li je božanski? Ili je on šarlatan?
Ono što me je pogodilo jeste da svaki put kada čovek učini „čudo“, dobijate razlog da verujete zašto to možda uopšte nije bilo čudo. Na primer, kada ga oficir CIA-e koga nikada nije poznavao uhapsi i ispita, Mesija mu se obraća njegovim imenom. U početku, ovo izgleda čudesno. Kako je on uopšte mogao znati njeno ime?
Nekoliko trenutaka kasnije otkrivamo da je ime CIA saradnika zapravo napisano na njegovoj narukvici. I tako nam je predstavljen izbor: Da li je taj čovek jednostavno primetio njegovo ime na narukvici? Ili je to znao natprirodno?
Drugom prilikom čovek hoda po vodi — krajnje čudo, zar ne? Ali onda saznajemo da je čovek radio kao visokokvalifikovani cirkuski mađioničar kada je bio mlađi. Dakle, da li je zaista hodao po vodi? Ili je to bila prevara? Postoje dve strane svake priče i morate odlučiti u šta ćete verovati.
Težnja ka znanju na račun verovanja
Prečesto želimo da saznamo nešto pre nego što u to poverujemo. Nastojimo da uklonimo one prepreke koje verovanje čine istinskim izborom. Silimo i primoravamo sebe da verujemo. Želimo da izbacimo svaki razlog za sumnju. Želimo takav dokaz pre nego što poverujemo. Ali uspeh u ovom poduhvatu značio bi uklanjanje suštinskih zupčanika iz mehanizma vere, a to jednostavno ne možemo učiniti kada su u pitanju mnoga fundamentalna verska pitanja. To nije deo plana Božjeg. Bog želi da poverujemo iako ne vidimo. Ljudi će uvek naći razloge da kažu: „Hrist je bio samo veliki učitelj“, ili „Sveta pisma su prevara“, ili „Doba proroka je prošlo“.
Vera je ono što Hrist traži od nas, a „bez vere mu je nemoguće ugoditi; jer ko dolazi Bogu, mora da veruje da jeste, i da nagrađuje one koji ga traže“ (Jevrejima 11:6).
"A sada kao što sam rekao o veri — vera nije imati savršeno znanje o nečemu; dakle, ako imate veru, nadate se nečemu što se ne vidi, a što je istinito."
Šta je to u veri što je čini nekompatibilnom sa „savršenim znanjem?“ To je element sumnje. To je ta lista nedokazanih, ali mogućih alternativnih objašnjenja. Da li je ženino ime dobijeno preko božanskog izvora, kao i seriji "Mesija", ili ga je on pročitao sa njenog zgloba? Hrist ne traži od nas da znamo odgovor. On traži nešto mnogo teže : traži od nas da izaberemo da verujemo čak i kada postoje razlozi da to ne učinimo „ Blago onima koji nisu videli, a poverovali su“. I ako imamo hrabrosti da zaista zakoračimo u svet vere, moramo da naučimo kako da budemo u redu sa tim neprestanim natezanjem između vere i sumnje, jer ni jedno ni drugo ne bi moglo postojati bez drugog.
Zašto sumnje ne bi trebalo da nas izludi?
Za skeptike vere, izbor da se veruje uprkos očiglednim razlozima za sumnju zvuči kao slepa poslušnost ili potpuna naivnost. Poziv na veru je poziv da angažujemo srce, da ga prilagodimo da rezonuje u simpatiji sa principima, vrednostima i idealima za koje se iskreno nadamo da su istiniti i za koje imamo razumne, ali ne i sigurne osnove da verujemo da su istiniti. Mora postojati osnova za sumnju, kao i za verovanje, kako bi se izbor učinio istinski izborom, a samim tim i promišljenijim, i opterećen ličnom ranjivošću i ulaganjem. Ogromna prevlast dokaza na obe strane učinila bi naš izbor besmislenim kao i napunjeni pištolj uperen u naše glave. Opcija da se veruje mora se pojaviti na nečijem ličnom horizontu kao plod raja, nesigurno smešten između skupova zahteva koji se drže u dinamičkoj napetosti.
Vera nije slepa. To je informisan izbor koji donosimo nakon dvosmislenosti. Za većinu nas, ne postoji hor nebeskih glasnika koji dokazuju da Bog postoji, niti laboratorija naučne opreme koja dokazuje da ne postoji. Umesto toga, nalazimo ubedljiv skup dokaza na obe strane suprotstavljenih životnih propozicija... Poziv na veru, u ovom svetlu, nije neka provera stidljivog boga koji čeka da vidi da li ćemo se popraviti. To je jedan poziv, izdat pod jedinim uslovima, koji nam može omogućiti da u potpunosti otkrijemo ko smo, šta najviše volimo i šta najpobožnije želimo. Bez ograničenja, bez ikakvog oblika mentalne prisile, čin verovanja postaje najslobodnija moguća projekcija onoga što se nalazi u našim srcima ... Najveći čin samootkrivanja dešava se kada biramo u šta ćemo verovati, u tom prostoru slobode koji postoji između saznanja da stvar jeste i saznanja da stvar nije. Ovo je oblast u kojoj vera deluje, a kada je vera slobodno izabran gest, ona izražava nešto bitno o sebi.
Bog želi da ga izaberemo zato što su naša srca i nade u skladu sa Njegovim planom, a ne zato što nas dokazi jednostavno primoravaju da verujemo. To nije vrsta verovanja koju Bog traži. To stvara dronove, a ne učenike.
Kako je vera odraz naših srca?
Šta je svrha vere? Kažu da je vera manje u nagađanju pravih odgovora nego više otkrivanje sebe Bogu. Ali šta to tačno znači?
Da pokušamo da podelimo veru u dve kategorije i vidimo da li možemo da napravimo neki napredak po tom pitanju.
Pasivna vera
Pasivna vera bi se mogla definisati kao jednostavna izjava o verovanju. na primer:
-Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva.
-Verujem da postoji jedan Bog.
-Verujem u sveta pisma.
Sva ta verovanja su dobra, ali koliko je vredno moje verovanje u Isusa Hrista kada „ i đavoli veruju i drhte?“ U ovom trenutku, ove izjave vere mogu zaista biti činjenično tačne, ali mi ne donose mnogo koristi. Sigurno pasivna vera otkriva Bogu nešto o našem karakteru, ali nadamo se da će sledeća faza vere bolje služiti našem karakteru.
Aktivna vera
Pitanje aktivnog uverenja je na primer:
-Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva. Treba nešto da učinim.
-Pošto verujem da je Isus Hrist Spasitelj, kajem se za svoje grehe, milostiviji sam i pun ljubavi prema drugima i pokušavam da utešim one kojima je uteha potrebna.
-Verujem da su sveta pisma istinita, čitam ih i molim se Bogu da ih razumem i činim šta tamo piše.
Polaganje životnog testa
Plan spasenja ima za cilj da nam pomogne da postanemo slični Isusu Hristu. Na ovom putu napredujemo u smrtnosti dok nastojimo da razvijemo atribute slične Hristu. Ali kada je u pitanju razvijanje vere, često smo manje zabrinuti da živimo verno (aktivna vera) i više brinemo o ispravnom iskazu vere (pasivna vera). Ovo je uglavnom sadržaj svake verske debate. To je udar iz voleja napred-nazad: „Ne verujete u ispravne stvari. „Vaše izjave o veri su pogrešne.
I dok je verovanje u tačne informacije sigurno veoma važno, ja sam sklon da verujem da je Bog mnogo više zainteresovan za rezultate naše aktivne vere. Sumnjam da će biti kviza nakon ovog života ispunjenog teološkim trivijalnim pitanjima. Radije bih bio sličan Hristu i pogrešio u nekim stvarima, nego da sam u pravu u svemu, a ipak da ostanem „neposlušan sluga “.
Dajte veri šansu i sledite je
Ono što možda smatrate preprekama veri može zapravo biti deo tla koji omogućava veri da cveta. Ako činimo ono u šta verujemo, znaći čemo da li je to od Boga ili nije. Jer ako je dobro i prija našoj duši, može nas učiniti boljim ljudima. Ali ako sumnjamo i ne isprobamo, onda to nećemo nikada saznati. Imati obe opcije je od suštinskog značaja, jer naš izbor izražava Bogu više o nama nego što bi to mogle reči ičiniti.
Vera je više od izraza verovanja. To je izraz sebe
Gde god u životu, velike duhovne vrednosti čekaju čoveka da ih prisvoji, samo verom ih može prisvojiti. Čovek ne može da živi bez vere, jer u životnoj avanturi centralni problem je izgradnja karaktera – koja nije proizvod logike, već vere u ideale i požrtvovane odanosti njima.
