- Poruke
- 1,241
- Reakcijski bodovi
- 51
- Bodovi
- 48
Svi se trebamo kajati
Vera u Isusa Hrista prirodno vodi ka pokajanju. Potreba za pokajanjem postoji u svetu od Adamovog vremena do danas. Gospod je poučio Adama: „ Stoga poučavaj tome decu svoju, da se svi ljudi, svugde, moraju pokajati, jer nikako drugačije ne bi mogli da baštine carstvo Božje, jer ništa nečisto ne može boraviti tamo, ili boraviti u Njegovom prisustvu; “ (Mojsije 6, 57). Dolazimo na zemlju da rastemo i napredujemo. Ovaj proces traje ceo život. Tokom ovog perioda svi grešimo (videti Rimljanima 3:23). Svi treba da se pokajemo. Ponekad grešimo zbog neznanja, nekada zbog svojih slabosti, a ponekad zbog svesne neposlušnosti. U Bibliji čitamo da „nema pravednika na zemlji koji, čineći dobro, nikada ne bi zgrešio“ (Propovednik 7:20) i da „ako tvrdimo da nemamo greha, varamo se i nije istina u nama“ (1. Jovanova 1:8). Šta je greh? Jakov je rekao: „Ko može činiti dobro, a ne čini, čini greh“ (Jakov 4:17). Jovan je greh opisao kao „svaku nepravdu“ (1. Jovanova 5:17) i „prekršaj zakona“ (1. Jovanova 3:4). Zato je Gospod rekao da se „ da se svi ljudi, svugde, moraju pokajati“ (Mojsije 6,57). Osim Isusa Hrista, koji je živeo savršenim životom, zgrešili su svi koji su živeli na zemlji. Naš nebeski Otac nam je u svojoj velikoj ljubavi dao priliku da se pokajemo za svoje grehe.
Da se pokajanjem oslobodimo svojih greha
Pokajanje je put koji nam je dat da bismo se oslobodili svojih grehova i dobili oproštenje za njih. Gresi usporavaju naš duhovni napredak i čak ga mogu zaustaviti. Pokajanje nam omogućava da ponovo rastemo i duhovno se razvijamo. Privilegija pokajanja nam je dostupna kroz pomirenje Isusa Hrista. Na način koji ne razumemo u potpunosti, Isus je platio za naše grehe. »Ja sam trpio bolove, i ti si trpio bolove, i ponekad su bili jako jaki. Ali ne mogu u potpunosti da shvatim takav bol... koji bi uzrokovao da krv teče iz sake pore tela kao znoj. Bilo je to nešto strašno, nešto zastrašujuće. … Nikada nije bilo čoveka rođenog na ovom svetu koji bi mogao da izdrži teret koji je bio na Sinu Božijem, koji je poneo moje i vaše grehe i omogućio nam da pobegnemo od naših grehova“ (Doktrina spasenja, Bruce R. McConkie, [1954–1956], 1:130–31). Za pokajanje je ponekad potrebna velika hrabrost, mnogo snage, mnogo suza, neprekidne molitve i neumorni trud u životu po zapovestima Gospodnjim.
Principi pokajanja
„Ne postoji kraljevski put ka pokajanju, odnosno privilegovani put do oproštaja. Svako mora da ide istim putem, bez obzira da li je bogat ili siromašan, obrazovan ili neuk, visok ili nizak, princ ili prosjak, kralj ili običan čovek“ (Spencer W. Kimball [2006], S.38).
Moramo prepoznati svoje grehe
Da bismo se pokajali, moramo priznati sebi da smo zgrešili. Ako to ne priznamo, ne možemo se pokajati. Prorok Alma iz Mormonove knjige savetovao je svog sina Korijantona, koji nije bio veran i počinio je ozbiljan greh: „ Neka te samo gresi tvoji uznemiravaju takvim nemirom koji će te privesti pokajanju. ...Ne nastoj se ni malo pravdati za grehe svoje.“ (Alma 42:29–30). Sveto pismo nas dalje savetuje da ne tražimo izgovore za svoje grešno ponašanje (vidi Luka 16:15–16). Ne možemo sakriti nijedan čin u svom životu ni od sebe ni od Gospoda.
Moramo osećati kajanje za svoje grehe
Pored prepoznavanja svojih greha, moramo osećati iskreno žaljenje za ono što smo uradili. Moramo osećati da su naši gresi strašni. Moramo želeti da ih skinemo sa sebe i ostavimo. Sveto Pismo nam kaže: „Svi oni koji se ponize pred Bogom, i požele da se krste, i istupe sa srcem skrušenim i duhom raskajanim, i posvedoče pred crkvom da se istinski pokajaše za grehe svoje, ...primiće se krštenjem u crkvu njegovu.“ (UiZ 20:37) "Sada se radujem, ne zato što ste se ražalostili, nego zato što vas je ta žalost navela na pokajanje. Jer žalost koja je u skladu sa Božjom voljom podstiče na pokajanje koje vodi u spasenje." (2. Korinćanima 7:9-10)
Moramo odbaciti svoje grehe
Naše iskreno pokajanje treba da nas navede da odbacimo svoje grehe. Ako smo nešto ukrali, trebamo to vratiti i nećemo više krasti. Ako smo lagali, nećemo više lagati. Ako smo počinili preljubu, prestaćemo. „ Po ovome možete znati da li će se neko pokajati za grehe svoje – gle, priznaće ih i odreći će ih se. “ (UIZ 58:43).
Moramo priznati svoje grehe
Ispovedanje naših greha je veoma važno. Gospod nam je zapovedio da priznamo svoje grehe. Ispovest skida teško breme sa grešnika. Gospod je obećao: „Ja, Gospod, opraštam grehe, i milostiv sam onima koji priznaju grehe svoje poniznih srca.“ (UiZ 61:2). Moramo priznati sve svoje grehe Gospodu. Pored toga, moramo naročito ispovedati ozbiljne i teške grehe, kao na primer preljuba, blud, homoseksualni odnosi, zlostavljanje bračnog druga ili dece, kao i prodaja ili upotreba ilegalnih droga, kao i teške krađe, ubistvo itd. Takvi teški gresi mogu uticati i na naš položaj u Crkvi Hristovoj, gde možemo radi takvih greha i izgubiti članstvo crkve ekskominikacijom iz nje. Ako smo zgrešili drugoj osobu, to treba da priznamo osobi koju smo uvredili. Ostali lakši gresi tiču se samo nas i Gospoda. Te stvari moramo nasamo ispovedati Gospodu.
Moramo da obezbedimo nadoknadu
Deo pokajanja je restitucija. To znači da koliko god je moguće moramo ispraviti loše stvari koje smo uradili. Na primer, lopov treba da vrati ono što je ukrao. Lažov treba da objavi istinu. Onaj ko je ogovaranjem ukaljao karakter druge osobe, treba da radi na vraćanju ugleda onoga kome je naneo štetu. Ako to učinimo, Bog nam neće spominjati naše grehe kada nam bude suđeno. (vidi Jezekilj 33:15–16).
Moramo oprostiti drugima
Važan deo pokajanja je da oprostimo onima koji su nam zgrešili. Gospod nam neće oprostiti ako naša srca ne budu potpuno očišćena od svake mržnje, gorčine i lošeg osećanja prema drugim ljudima (vidi 3. Nefi 13:14–15). „Zato, kažem vam, morate oprostiti jedni drugima. Naime, onaj ko svom bratu ne oprašta njegove prestupe, stoji osuđen pred Gospodom, jer u njemu ostaje veći greh“ (UiZ 64:9).
Moramo držati Božije zapovesti
Da bi naše pokajanje bilo potpuno, moramo držati Gospodnje zapovesti (vidi UiZ 1:32). Nismo se u potpunosti pokajali ako se ne trudimo da držimo sve Božje zapovesti. Ne kajemo se ako ne podržavamo našeg crkvenog vođu i ako ne volimo Gospoda i bližnje. Ako se ne molimo i ako smo neljubazni prema drugima, sigurno se ne kajemo. Kada se pokajemo, naš život se menja. „Prvo, osoba se pokaje. Nakon što je stekla taj temelj, ona mora da živi po zapovestima Gospodnjim da bi zadržala svoj povoljan položaj. Ovo je neophodno da bi se obezbedio potpuni oprost“ (Spenser W. Kimbal, S.43).
Kako nam pokajanje pomaže
Kroz naše pokajanje, pomirenje Isusa Hrista postaje potpuno delotvorno u našem životu, a Gospod nam oprašta naše grehe. Postajemo oslobođeni ropstva greha i nalazimo radost.
Prorok Alma iz Mormonove knjige ispričao je svoje iskustvo kajanja zbog svoje grešne prošlosti: »Bejah razdiran večnim mučenjem, jer duša moja beše mučena u najvećoj meri i razdirana svim gresima mojim. Da, setih se svih svojih greha i bezakonja zbog kojih se mučih bolovima paklenim. Da, uvideh kako se bejah pobunio protiv Boga svoga, i kako ne bejah držao Njegove svete zapovesti. Da, tako velika behu bezakonja moja da sama pomisao na dolazak u prisustvo Boga moga razdiraše dušu moju neizrecivim užasom. I dogodi se da dok bejah tako razdiran mučenjem, i dok bejah mučen sećanjem na mnoge grehe svoje, gle, setih se takođe da čuh kako otac moj proriče narodu o dolasku nekog Isusa Hrista, Sina Božjeg, da izvrši pomirenje za grehe sveta....kad um moj prihvati tu misao, zavapih u srcu svome: O Isuse, Ti Sine Božji, smiluj se meni. I evo, gle, kad pomislih to, ne mogoh se više setiti bolova svojih. Da, ne mučih se više sećanjem na grehe svoje....O, kakvu radost, i kakvo čudesno svetlo ugledah. Da, duša moja beše ispunjena radošću velikom kao što beše moj bol! Da,...ne može biti ničeg tako silnog i slatkog kao što beše radost moja.“ (Alma 36:12–14, 17–21).
Opasnosti odlaganja pokajanja
Proroci su izjavili da je „za ljude... ovaj život vreme pripreme za susret s Bogom“ (Alma 34:32). Moramo da se pokajemo sada, svaki dan. Kada ustanemo ujutru, treba da ispitamo sebe da li je Duh Božiji sa nama. Uveče, pre nego što odemo na spavanje, treba da preispitamo svoje postupke i reči tog dana i zamolimo Gospoda da nam pomogne da prepoznamo za šta treba da se pokajemo. Kajući se svaki dan i dozvoljavajući Gospodu da nam oprosti naše grehe, doživećemo svakodnevni proces poboljšanja. Kao i kod Alme, naša sreća i radost mogu biti silne i slatke.
Vera u Isusa Hrista prirodno vodi ka pokajanju. Potreba za pokajanjem postoji u svetu od Adamovog vremena do danas. Gospod je poučio Adama: „ Stoga poučavaj tome decu svoju, da se svi ljudi, svugde, moraju pokajati, jer nikako drugačije ne bi mogli da baštine carstvo Božje, jer ništa nečisto ne može boraviti tamo, ili boraviti u Njegovom prisustvu; “ (Mojsije 6, 57). Dolazimo na zemlju da rastemo i napredujemo. Ovaj proces traje ceo život. Tokom ovog perioda svi grešimo (videti Rimljanima 3:23). Svi treba da se pokajemo. Ponekad grešimo zbog neznanja, nekada zbog svojih slabosti, a ponekad zbog svesne neposlušnosti. U Bibliji čitamo da „nema pravednika na zemlji koji, čineći dobro, nikada ne bi zgrešio“ (Propovednik 7:20) i da „ako tvrdimo da nemamo greha, varamo se i nije istina u nama“ (1. Jovanova 1:8). Šta je greh? Jakov je rekao: „Ko može činiti dobro, a ne čini, čini greh“ (Jakov 4:17). Jovan je greh opisao kao „svaku nepravdu“ (1. Jovanova 5:17) i „prekršaj zakona“ (1. Jovanova 3:4). Zato je Gospod rekao da se „ da se svi ljudi, svugde, moraju pokajati“ (Mojsije 6,57). Osim Isusa Hrista, koji je živeo savršenim životom, zgrešili su svi koji su živeli na zemlji. Naš nebeski Otac nam je u svojoj velikoj ljubavi dao priliku da se pokajemo za svoje grehe.
Da se pokajanjem oslobodimo svojih greha
Pokajanje je put koji nam je dat da bismo se oslobodili svojih grehova i dobili oproštenje za njih. Gresi usporavaju naš duhovni napredak i čak ga mogu zaustaviti. Pokajanje nam omogućava da ponovo rastemo i duhovno se razvijamo. Privilegija pokajanja nam je dostupna kroz pomirenje Isusa Hrista. Na način koji ne razumemo u potpunosti, Isus je platio za naše grehe. »Ja sam trpio bolove, i ti si trpio bolove, i ponekad su bili jako jaki. Ali ne mogu u potpunosti da shvatim takav bol... koji bi uzrokovao da krv teče iz sake pore tela kao znoj. Bilo je to nešto strašno, nešto zastrašujuće. … Nikada nije bilo čoveka rođenog na ovom svetu koji bi mogao da izdrži teret koji je bio na Sinu Božijem, koji je poneo moje i vaše grehe i omogućio nam da pobegnemo od naših grehova“ (Doktrina spasenja, Bruce R. McConkie, [1954–1956], 1:130–31). Za pokajanje je ponekad potrebna velika hrabrost, mnogo snage, mnogo suza, neprekidne molitve i neumorni trud u životu po zapovestima Gospodnjim.
Principi pokajanja
„Ne postoji kraljevski put ka pokajanju, odnosno privilegovani put do oproštaja. Svako mora da ide istim putem, bez obzira da li je bogat ili siromašan, obrazovan ili neuk, visok ili nizak, princ ili prosjak, kralj ili običan čovek“ (Spencer W. Kimball [2006], S.38).
Moramo prepoznati svoje grehe
Da bismo se pokajali, moramo priznati sebi da smo zgrešili. Ako to ne priznamo, ne možemo se pokajati. Prorok Alma iz Mormonove knjige savetovao je svog sina Korijantona, koji nije bio veran i počinio je ozbiljan greh: „ Neka te samo gresi tvoji uznemiravaju takvim nemirom koji će te privesti pokajanju. ...Ne nastoj se ni malo pravdati za grehe svoje.“ (Alma 42:29–30). Sveto pismo nas dalje savetuje da ne tražimo izgovore za svoje grešno ponašanje (vidi Luka 16:15–16). Ne možemo sakriti nijedan čin u svom životu ni od sebe ni od Gospoda.
Moramo osećati kajanje za svoje grehe
Pored prepoznavanja svojih greha, moramo osećati iskreno žaljenje za ono što smo uradili. Moramo osećati da su naši gresi strašni. Moramo želeti da ih skinemo sa sebe i ostavimo. Sveto Pismo nam kaže: „Svi oni koji se ponize pred Bogom, i požele da se krste, i istupe sa srcem skrušenim i duhom raskajanim, i posvedoče pred crkvom da se istinski pokajaše za grehe svoje, ...primiće se krštenjem u crkvu njegovu.“ (UiZ 20:37) "Sada se radujem, ne zato što ste se ražalostili, nego zato što vas je ta žalost navela na pokajanje. Jer žalost koja je u skladu sa Božjom voljom podstiče na pokajanje koje vodi u spasenje." (2. Korinćanima 7:9-10)
Moramo odbaciti svoje grehe
Naše iskreno pokajanje treba da nas navede da odbacimo svoje grehe. Ako smo nešto ukrali, trebamo to vratiti i nećemo više krasti. Ako smo lagali, nećemo više lagati. Ako smo počinili preljubu, prestaćemo. „ Po ovome možete znati da li će se neko pokajati za grehe svoje – gle, priznaće ih i odreći će ih se. “ (UIZ 58:43).
Moramo priznati svoje grehe
Ispovedanje naših greha je veoma važno. Gospod nam je zapovedio da priznamo svoje grehe. Ispovest skida teško breme sa grešnika. Gospod je obećao: „Ja, Gospod, opraštam grehe, i milostiv sam onima koji priznaju grehe svoje poniznih srca.“ (UiZ 61:2). Moramo priznati sve svoje grehe Gospodu. Pored toga, moramo naročito ispovedati ozbiljne i teške grehe, kao na primer preljuba, blud, homoseksualni odnosi, zlostavljanje bračnog druga ili dece, kao i prodaja ili upotreba ilegalnih droga, kao i teške krađe, ubistvo itd. Takvi teški gresi mogu uticati i na naš položaj u Crkvi Hristovoj, gde možemo radi takvih greha i izgubiti članstvo crkve ekskominikacijom iz nje. Ako smo zgrešili drugoj osobu, to treba da priznamo osobi koju smo uvredili. Ostali lakši gresi tiču se samo nas i Gospoda. Te stvari moramo nasamo ispovedati Gospodu.
Moramo da obezbedimo nadoknadu
Deo pokajanja je restitucija. To znači da koliko god je moguće moramo ispraviti loše stvari koje smo uradili. Na primer, lopov treba da vrati ono što je ukrao. Lažov treba da objavi istinu. Onaj ko je ogovaranjem ukaljao karakter druge osobe, treba da radi na vraćanju ugleda onoga kome je naneo štetu. Ako to učinimo, Bog nam neće spominjati naše grehe kada nam bude suđeno. (vidi Jezekilj 33:15–16).
Moramo oprostiti drugima
Važan deo pokajanja je da oprostimo onima koji su nam zgrešili. Gospod nam neće oprostiti ako naša srca ne budu potpuno očišćena od svake mržnje, gorčine i lošeg osećanja prema drugim ljudima (vidi 3. Nefi 13:14–15). „Zato, kažem vam, morate oprostiti jedni drugima. Naime, onaj ko svom bratu ne oprašta njegove prestupe, stoji osuđen pred Gospodom, jer u njemu ostaje veći greh“ (UiZ 64:9).
Moramo držati Božije zapovesti
Da bi naše pokajanje bilo potpuno, moramo držati Gospodnje zapovesti (vidi UiZ 1:32). Nismo se u potpunosti pokajali ako se ne trudimo da držimo sve Božje zapovesti. Ne kajemo se ako ne podržavamo našeg crkvenog vođu i ako ne volimo Gospoda i bližnje. Ako se ne molimo i ako smo neljubazni prema drugima, sigurno se ne kajemo. Kada se pokajemo, naš život se menja. „Prvo, osoba se pokaje. Nakon što je stekla taj temelj, ona mora da živi po zapovestima Gospodnjim da bi zadržala svoj povoljan položaj. Ovo je neophodno da bi se obezbedio potpuni oprost“ (Spenser W. Kimbal, S.43).
Kako nam pokajanje pomaže
Kroz naše pokajanje, pomirenje Isusa Hrista postaje potpuno delotvorno u našem životu, a Gospod nam oprašta naše grehe. Postajemo oslobođeni ropstva greha i nalazimo radost.
Prorok Alma iz Mormonove knjige ispričao je svoje iskustvo kajanja zbog svoje grešne prošlosti: »Bejah razdiran večnim mučenjem, jer duša moja beše mučena u najvećoj meri i razdirana svim gresima mojim. Da, setih se svih svojih greha i bezakonja zbog kojih se mučih bolovima paklenim. Da, uvideh kako se bejah pobunio protiv Boga svoga, i kako ne bejah držao Njegove svete zapovesti. Da, tako velika behu bezakonja moja da sama pomisao na dolazak u prisustvo Boga moga razdiraše dušu moju neizrecivim užasom. I dogodi se da dok bejah tako razdiran mučenjem, i dok bejah mučen sećanjem na mnoge grehe svoje, gle, setih se takođe da čuh kako otac moj proriče narodu o dolasku nekog Isusa Hrista, Sina Božjeg, da izvrši pomirenje za grehe sveta....kad um moj prihvati tu misao, zavapih u srcu svome: O Isuse, Ti Sine Božji, smiluj se meni. I evo, gle, kad pomislih to, ne mogoh se više setiti bolova svojih. Da, ne mučih se više sećanjem na grehe svoje....O, kakvu radost, i kakvo čudesno svetlo ugledah. Da, duša moja beše ispunjena radošću velikom kao što beše moj bol! Da,...ne može biti ničeg tako silnog i slatkog kao što beše radost moja.“ (Alma 36:12–14, 17–21).
Opasnosti odlaganja pokajanja
Proroci su izjavili da je „za ljude... ovaj život vreme pripreme za susret s Bogom“ (Alma 34:32). Moramo da se pokajemo sada, svaki dan. Kada ustanemo ujutru, treba da ispitamo sebe da li je Duh Božiji sa nama. Uveče, pre nego što odemo na spavanje, treba da preispitamo svoje postupke i reči tog dana i zamolimo Gospoda da nam pomogne da prepoznamo za šta treba da se pokajemo. Kajući se svaki dan i dozvoljavajući Gospodu da nam oprosti naše grehe, doživećemo svakodnevni proces poboljšanja. Kao i kod Alme, naša sreća i radost mogu biti silne i slatke.
