Biblija priznaje postojanje brojnih drugih bogova od početka do kraja i tako, u meri u kojoj razumete, monoteizam je verovanje da ne postoje drugi bogovi.
Potpuno postbiblijski nadovezuje se na prve grčke filozofske ideje o tome šta je božanstvo i posebno na pojam da je ono jedinstveno, jedinstveno i superlativno i to su prvenstveno postbiblijske inovacije, ali se takođe nadovezuje na ideju stvaranja iz ničega, što je nešto što se razvilo među hrišćanskim apologetima krajem 2. veka nove ere i takođe se nigde ne može naći u Bibliji, a reč monoteizam je zapravo skovao 1660. godine Kembridžski apologeta po imenu Henri Mur i nije je koristio kao analitički okvir koji je primenjen na sve različite dogmatske tradicije širom sveta, već je korišćena kao vrednosni sud i identitetski obeleživač kako bi se uzdiglo hrišćanstvo iznad bilo koje i svih ostalih verskih tradicija.
Mnogo toga što je Henri Mur radio bilo je poricanje monoteizma tradicijama poput islama i materijalističkijim tradicijama koje su identifikovale materijalni svet kao od jednog Boga i Mur je odbacio monoteizam ovih tradicija zasnovanih na ideji da je njihov koncept Boga bio neadekvatan, tako da zapravo nije bilo u pitanju broj bogova, već priroda jednog Boga i od tada monoteizam funkcioniše prvenstveno kao vrednosni sud i obeleživač identiteta.
Taj analitički okvir nije robustan i nigde se ne može naći u Bibliji. Znam da će mnogi ljudi ukazati na odlomke iz Isaije: "Ja sam Bog i pored mene nema drugog", ali ovo nije poricanje postojanja drugih bogova, ovo poriče samo relevantnost drugih bogova za Božji odnos sa Izraelom, jer takođe vidimo u Isaiji i drugde istu retoriku stavljenu u usta personifikovanih gradova poput Vavilona, Ninive i Moava gde kažu da sam ja i da nema drugog pored mene, a ideja ovde očigledno nije da se ovi gradovi zamišljaju kao da su jedini gradovi koji postoje, ideja je očigledno da su ovi gradovi jedini gradovi koji su važni svojim narodima, baš kao što to imamo u Isaiji sa Jehovom.
To je retorika koja insistira da je Jehova jedini Bog koji je važan Izraelcima ili Judinim lokacijama, i to je baš kao što za neke ljubitelje sporta i fudbala samo jedan tim relevantan za njih. Za takve nema drugih pravih timova, i da je njihov tim sve a ostali nisu ništa, oni su manje od ničega, oni nisu pravi tim to je potpuno ista vrsta retorike koju vidimo da se koristi u Isaiji gde autor i dalje govori o drugim bogovima iz Božanskog saveta, na nebesku vojsku koju je bezbrojna i nijedan ne nedostaje, i pominje prvobitne bitke na nebu, tako da zapravo nemamo nikakvo filozofsko poricanje postojanja drugih bogova nigde u Bibliji.
Ali opisuje da je Jehova sve viši, uzvišeni i obuhvata više Božanske funkcionalnosti drugih Božanskih bića dok su ta druga Božanska bića svedena na anđeoski status ili degradirana na demonski status i na sile i vladare i kneževine i stvari slične tome:
Imamo na primer Pavla u 1. Korinćanima 10:20 koji citira Ponovljeni zakon 32:17 u smislu da ono što žrtvuju idolima, žrtvuju đavolima, a ne Bogu ili demonima, a ne Bogu. Sada kada pogledate hebrejski tekst Ponovljenog zakona 32:17, postoji suprotna klauzula gde se kaže "šedim", što se tradicionalno prevodi sa demonima, kao, bogovima koji to nisu.
"Šedimi" su identifikovani kao Elohimi kao bogovi i zato Pavle kategoriše demone kao bogove, kao što su to učinili grčki prevodioci septuagente, kao što su to učinili autori mnogih tekstova u svicima sa Mrtvog mora, kao i drugi koji su učinili nebesa punih bogova, i zato Pavle kaže da postoji mnogo bogova i mnogo gospodara, i kaže, ali za nas postoji samo jedan Bog Otac. I ako se ovo može protumačiti kao da postoji samo jedan Bog, verovatnije je da je Pavle nameravao da kaže da za nas postoji samo jedan Bog koji je zaista važan. Mi obožavamo samo jednog Boga koji je Bog Otac.
Postoji mnogo dobrih naučnih radova koji govore o ovome, kao i uređenoj knjizi o tome zašto nema monoteizma u Bibliji koja okuplja doprinose brojnih fenomenalnih naučnika, zato obratite pažnju na to i imajte na umu da nema monoteizma nigde u Bibliji koji je postbiblijska filozofska inovacija koju zatim okrenemo i retrospektivno prebacimo na Bibliju kako bismo mogli da održimo osećaj ideološke zajednice između verskih tradicija danas i verskih tradicija koje su bile odgovorne za sastav biblijskog teksta, ali to je više varljivo nego što je stvarnost i pogodno.
